Dva babuna

Koliko mogu da procenim, Doktor (nije onaj Doktor) je nadasve fin čovek. Sa njim sam dobar na netu, ali nismo se nikad uživo upoznali i nismo nikad bili u mwah-mwah draga odnosima. Ipak, kada sam od njega dobio pomalo kriptičnu poruku:

… pretpostavio sam da nije virus i, zaintrigiran, kliknuo. Obuzela me je panika: pronašao sam svog doppelgangera!

– * –

Stvar je u tome što i nama ume da uspe.

Znam, nekima je teško da poveruju, ali uprkos tome što ne samo što znam koji Star je Wars, a koji Trek, već imam mišljenje o tome da li je bolji kapetan Kirk ili kapetan Pikar, kao i o tome ko je prvi pucao; uprkos tome što znam koji je Doktor najbolji Doktor i da umem da programiram u asembleru za 6502 i 80X86, da vadim izvode, integralim, manipulišem matricama i razumem problematiku zatvorene vremenske krive i fine strukture vakuuma; uprkos tome što ne samo što mahnito čitam, već i pišem tvrdu naučnu fantastiku, da sam prošao celokupan razvojni put od Pekmena do Gordona Frimena, da mi je vrhunsko zezanje da sa društvom razmenjujemo ovce za balvane ili da podmećemo jedni drugima katedrale u gradove, i da mogu da sipam citate iz žanrovskih filmova zbirne dužine dva-tri Gorska Vijenca, nekako je čak i meni uspelo da pritegnem selotejp na naočarama, nađem srodnu dušu i produžim vrstu.

Znam, isto tako, da nisam jedini. U neposrednom okruženju imam bar tri-četiri takve porodice, gde je uvek jedan, a neretko su i oba člana, od naših. Nađemo se povremeno, obrnemo ponešto na roštilju i kucnemo se pivom, razmenimo poneku ovcu za poneki balvan, ložimo se zajedno i neprimereno na neki film, knjigu ili video igru, a ako se potrefi da su nam deca tu negde sa uzrastom, i da organizujemo poneki playdate.

A najbolje od svega?

Ima nas širom planete.

– * –

Moj doppelganger zove se Kris Grejdi, živi u Torontu, ima sina, a ne ćerku, ali je Lunarbaboon… pa, ja… iz neke druge dimenzije. Mršavi, ćelavi, bradati štreber koji je relativno skoro dobio dete i nastoji da ga uzgaja u skladu sa principima štreberizma i nebudičmarizma^[1].  O svojim životnim iskustvima rešio je da počne da crta internet strip. Kako sam kaže počeo je to da radi kao vid terapije, zaključan u svima nam dobro znani začarani krug jutro – dete – posao – dete – uspavljivanje – premorena nesvest pred televizorom. Pokušao je svoju anksioznost i depresiju da kanališe u nešto smešno ili kreativno – i upalilo je – ispostavilo se da nas ima mnogo, i to po čitavom svetu, koji se savršeno identifikujemo sa njim. U međuvremenu je, kaže, razvio sada već uslovni refleks; svaki put kada mu se dogodi nešto užasno, odmah počne da razmišlja kako to da pretvori u strip.

Poveden Doktorovim putokazom, kliknuo sam levo-desno po sajtu i nasumično začitavanje dovelo je do toga da sam ubrzo skočio na prvu stranu i nastavio da listam redom, strpljivo, povremeno se kikokući u sebi, povremeno se smejući naglas, a povremeno puštajući suzu. Svako od meni bližnjih koga sam uputio kod Lunarnog babuna završio je u istom sosu – zaglavljeni na sajtu, motajući stranu za stranom, uvučeni u beskrajni „samo još malo“ vrtlog.

No, zastanimo na trenutak, plašim se da sam vas poveo u pogrešnom smeru.

– * –

Nakon onakvog uvoda, možda ste došli do zaključka da vam Lunarbaboon neće biti zanimljiv ako u detinjstvu niste bežali sa fizičkog da biste se družili sa Veneovom zbirkom, što bi značilo da sam spektakularno podbacio ovim tekstom. Jakako, postoje momenti kada je humor čvrsto zasnovan na strasnom poznavanju Zvezdanih ratova ili stripova sa superherojima, postoje momenti koji oca, štrebera i pametnjakovića koji ama baš sve zna podsete da nekad treba prosto da ućuti, a postoji, čak, i momenat sa časovima fizičkog i Veneovom zbirkom. Međutim, daleko od toga da je svaki strip takav.

Lunarbaboon je, prvenstveno, strip o iskustvu roditeljstva. Ako ste ikada metlom morali da rasterujete babe, strine, inu rodbinu i (ne)poznanike koji šakom i kapom dele neželjene i nepotrebne savete – pronaći ćete se. Ako ste ikada potpuno isceđeni od umora nakon celodnevnog bavljenja decom svom guzom čeznuli samo da na minut sednete i podignete noge – pronaći ćete se. Ako ste ikada ispali najgori roditelj na svetu zato što smatrate da deca treba nesmetano da uživaju u detinjstvu – pronaći ćete se. Ako ste ikada uzdisali zapanjeni koliko vreme neverovatno brzo i neumitno leti – apsolutno ćete se pronaći.

Isto tako, strip je i o iskustvu pored roditeljstva, o ostatku života koji se odvija dok imamo dete. O tome da se zastane na trenutak i ceni osoba koja je kraj vas i koja isto tako daje sve od sebe u tom potpuno novom životu u kom ste se našli. O tome da treba ponekad odvojiti vreme za sebe i da je to savršeno u redu. O tome da je isto tako sasvim u redu pokušavati i ne uspevati uraditi sve i svašta što biste voleli da postignete u životu. O tome da, koliko god da mislite da je vama teško, ima onih kojima je mnogo, mnogo teže, ali i dalje nekako guraju i ne žale se. O tome da će jednoga dana i uloga roditelja pasti u drugi plan, te da je potrebno sačuvati i sopstveni život, nevezan za decu i porodicu, kojem ćete se tada sa radošću vratiti.

– * –

Otkako sam prvi put otvorio smešni, neveštom rukom crtani sajt, prošlo je dosta vremena. Lunarbaboon nije u međuvremenu postao ništa manji štreber, ali je dobio još jedno dete, ovaj put devojčicu, i sada delimo još više roditeljskih briga i nadanja. Uspeo je da objavi dve zbirke u papiru, putem Kickstarter-a, te i tako možete da ga podržite ako sam uspeo da vas zainteresujem, da vas navedem da kliknete na neki od linkova i da se zaglavite u višednevnom, opsesivnom deljenju ponekad radosnih, ponekad smešnih, a ponekad i setnih iskustava sa mojim dvojnikom koji živi sa druge strane okeana.

—

^[1] Zvanična filozofija, koju sam sam izmislio, celokupna je sadržana u nazivu.

Facebook komentari