U Nišu postoji mesto, “Dedina garaža”, gde odrasli i deca kroz kreativne radionice svake subote i nedelje udruženo stvaraju igračke. Potom svoje rukotvorine nose kući kao uspomenu na zajednički trud i uživanje.
Drvo, testo, lepak, testera, makaze, ideje, ekser, čekić, lemilica, platno, papir, ruke velike i male, šmirgla, brašno, slama, kamen, mašta, grana, žica, šraf, pesma, šrafciger, kanap, zajedno, boje, četke, prsti veliki i mali, konac, igle, par očiju u glavi…sve to spada u magiju Garažaonice, gde nastaju ručno izrađene igračke, koje deca i roditelji zajedno prave.
Dok sam ih istraživala, pomislila sam kako jedva čekam da mi dete malo poraste, pa da skoknemo do Niša na izlet i druženje. Do tada iskoristila sam priliku da pitam Ninu sve što mene lično interesuje, a ona je sa mnom podelila ideje i misiju „Dedine garaže”.
Moja prva asociacija na vaše ime jeste zakucavanje ekserčića u prag letnje kujne, u kući kod babe i dede. Šta je zapravo „Dedina garaža“?
Nina: Dedina garaža je stvaralačka radionica, u kojoj odrasli i deca zajedničare praveći igračke, rasplamsavajući maštu, vežbajući majstorluk, razvijajući veštine, učeći jedni od drugih.
Čini je porodična zajednica u kojoj su pedagog Nina Spasić, majstorolog Milan Spasić, psiholog Jelena Riznić i motivatori -- njihova deca. Zajednica je nastala kada su se njeni akteri našli u ulozi roditelja i pred izazovom da svome detetu pruže najdragocenije delove svoje ličnosti: kreatorski, razigrani, stvaralački. Razvijala se iz osećanja da je ono što radimo zajedno višestruko vredno za dete ukoliko se i sami prepuštamo i uživamo u tome. Smatramo da je od suštinske važnosti da roditelj osvesti dete u sebi i da radi na tom delu ličnosti da bi se mogao adekvatno posvetiti i svom detetu.
Iz potrebe da svoju radost u igri i stvaranju, deli i sa drugima, Dedina garaža od 2015. godine, organizuje zajedničke aktivnosti koje su namenjene roditeljima i deci različitog uzrasta. Radionice se organizuju nedeljom, danom kada je porodica na okupu i subotom kada se održava stvaralačka školica, gde deca stvaraju na određenu temu bez učešća roditelja, kroz cikluse, prolazeći samostalno kroz svaku fazu pripreme i obrade materijala. U okviru školica pravili smo: robote, planetarni sistem, kućicu za lutke, brod sa posadom, pozornicu sa lutkama, komplet za igru „ Besne ptice”.
Naš program se realizuje kroz Garažaonice- specijalno osmišljene didaktičko- pedagoške celine, u kojima se učenje odvija kroz stvaralački proces.
Kroz zajednički rad kod dece se podstiče osećaj za drugarstvo, pružanje pomoći, uvažavanje međusobnih razlika u sposobnostima, samopouzdanje i odgovornost. Odrasli pomažu mlađima, veštiji podstiču sporije, smireniji uravnotežuju manje mirne, jedni druge bodre i ohrabruju…
Garažaonice se odvijaju u Nišu, a tokom razgovora si mi pomenula da su se putem društvenih mreža u početku, a i sada, uglavnom Beograđani zanimali. Kako se priča razvijala?
Nina: Prve porodice koje su se pridružile stvaralačkim redovima, bili su naši prijatelji- srodnici po senzibilitetu. Zahvaljujući podršci koju smo osetili kroz njihove reakcije, nastavili smo da pozivamo i ostale sugrađane. Bili smo uzbuđeni pred svakom novom igračkom koju smo smišljali u garaži. Želja da im pružimo svaki put novi izazov, davala nam je nepresušnu inspiraciju. Radost koju bi deca iskazivala pri ostvarivanju svog projekta izrade igračke bio je glavni pokretač. Tako smo za dve godine, stvorili 100 različitih igračaka, održali 100 Garažaonica kroz koje je prošlo nekoliko stotina dece i roditelja. Moguće je da ćemo održati i neke radionice u Beogradu.
U radu naglašavate zajednički majstorluk roditelja i dece. Koliko je to važno? Da li roditelji očekuju da dođu i ostave decu na aktivnosti? Kako sve roditelj učestvuje u Garažaonici zapravo?
Nina: Naša prvobitna zamisao, da odrasli i deca podjednako participiraju u pravljenju igračke, naišla je na izazov. Naime, već na samom početku, primetili smo da je doživljaj „pružanja pomoći” detetu, vrlo različit kod roditelja. Smatrali smo da je prava pomoć pružiti podršku detetu i podstaći ga da samo savlada zadatak koji je pred njim, a nikako uraditi to umesto njega. To je bila veoma tanka granica po kojoj su roditelji u Garažaonici hodali, često preuzimajući na sebe teži deo posla i time uskraćujući detetu priliku da se samo potrudi. Naš cilj da deca savladaju nove veštine i ulažu napor kako bi doveli do kraja svoj lični projekat, bio je pomalo otežan. Ulagali smo mnogo truda da roditeljima predočimo značaj samostalnosti kod dece. Ne želeći da odraslima uskratimo potrebu za igrom, osmislili smo paralelne zadatke. U okviru izrade igračaka postojao je deo koji je zbog složenosti uključivao veštinu odraslog i time bi balans bio uspostavljen na obostrano zadovoljstvo.
Na Garažaonicama se deca upoznaju sa različitim materijalima, istražuju njihova svojstva, uče pravilno korišćenje alata i uvode u samostalnu izradu igračke. Produkt svake od Garažaonica je originalna ručno izrađena igračka od prirodnog materijala, koja ostaje detetu kao suvenir sopstvenog truda i zalaganja.
Šta sve, po vašem mišljenju, može biti kvalitetno provedeno vreme roditelja sa decom?
Nina: Kvalitetno provedeno vreme sa decom čini odnos u kome su odrasli i dete jednaki u igri i radu. Bilo koja vrsta zajedničkog angažovanja: u vrtu, u kuhinji, u garaži, na ulici, pred knjigom, na planini, pored reke, u kojoj odrasli nije onaj koji zna i ume bolje, već ravnopravan učesnik kao i dete. Aktivnost pred kojom je roditelj zainteresovan, biće aktivnost koja će i dete zainteresovati.
Koja je bila najkomplikovanija igračka koju ste pravili? A koja najomiljenija?
Nina: Najkomplikovanija a i najomiljenija igračka koju smo stvarali bila je pokretni model solarnog sistema. Pravljen je tokom 4 garažaonice, na kojima smo koristili različite tehnike, šmirglali mnogo drvenih delova za konstrukciju, šrafili malene šajbnice za pričvršćivanje planeta koje smo napravili uz pomoć papir mase tehnike i uložili puno truda kako bi svako planetarno telo kružilo oko sebe i oko Sunca. Sav trud i strpljenje koji su maleni majstori uložili u svoj rad, bili su čarobni i proporcionalni sreći i osmehu na njihovim licima kada se njihovom rukom stvorena skalamerija pokrenula. Kosmičkih razmera zadovoljstvo…
Oduševljava me što imate i garažaonice za odrasle, kako one izgledaju?
Nina: Iz želje da omogućimo oslobađanje stvaralačkog potencijala, beg iz svakodnevice i rutine, osmislili smo garažaonice za odrasle. Njihov cilj je da podseti odrasle kako je to prepustiti se uživanju u igri, zaraditi se, zapričati, zasmejati, opustiti, podetinjiti… Osnova su nam bili materijali sa kojima smo vežbali neku veštinu, pletenje sa mirisnim travama, pravljenje hleba, sukanje pita, pravljenje hvatača snova, stvaranje lampi od kore drveta, maski od gline… Osećaj povezanosti među ljudima dok su zajednički angažovani je najveća vrednost koja se dešava na ovim garažaonicama. Zapravo se oslobađa ono što smo davno stekli od svojih predaka, a danas potisnuli: da jedni drugima prenosimo znanja i veštine uz radost i divljenje.
Čini mi se da se kod vas vreme usporava, zaustavlja i da se gradi strpljenje? Kako to postižete?
Nina: Nije teško graditi strpljenje i usporavati vreme u atmosferi gde odrasli ima poverenje u dete, gde mu se obraća kao ravnopravnom učesniku u procesu, gde se od njega traži sopstvena kreativnost i autentično izražavanje. Deca reaguju na ono što im ponudite. Ukoliko im pružite neartikulisane zabave sa ekranima, svetlosnim efektima, neukusnom muzikom i jednim te istim scenarijom, dobićete dečije ponašanje kao produkt toga. Nesmisleno, divlje, nemotivisano i agresivno. Deca sa kojom ćemo u budućnosti raditi biće u većim iskušenjima nego što smo mi danas, i toga moramo biti svesni. Zbog toga moramo da se potrudimo da svojim primerom damo deci što više argumenata za odabir ispravnog i zdravog življenja. Mi prvenstveno moramo biti ono čemu hoćemo da ih naučimo.
Kako se dete, čovek oseća kad izradi sam svoju igračku? Koja su vaša iskustva?
Nina: Umeće pravljenja sopstvenim rukama je moć koju deca mogu da osete na Garažaonicama. Ona povećava samopoštovanje, kreativnost i sposobnost da se pronalaze originalna rešenja. Ova moć može pomoći detetu da se ne oseti samo kao konzument, deo zabave i potrošačkog društva. Ona mu omogućava da izgradi ekološku svest i doživi sebe kao kreatora koji doprinosi stvaranju i očuvanju planete. Pravljenje igračaka za sopstvenu decu, i još važnije zajedno sa njima, izvor je velikog zadovoljstva za sve. Roditelj je tada živ, aktivan i pozitivan primer deci.
Dete tako uči da čeka sa radošću i da bude zahvalno za vreme i napor koji ste mu posvetili. Želi da pravi, da kreira, da uči. Sve ovo gajimo u deci kada sopstvenim rukama pravimo nešto za njih. Praveći igračke za našu decu, učimo ih da je sve moguće, da ono čega nema može da se izmisli i napravi. Kreativan proces je zarazan i uvlači u sebe.
Da li se mogu igračke kupiti kod vas?
Nina: Igračke koje nastaju od strane majstorologa Milana Spasića, mogu biti poklon nekome koga poznajete. Nastaju vrlo često u saradnji sa onim ko je želi, osmišljavamo ih prema potrebi deteta, prema želji, stvaramo od prirodnih materijala.
Kod vas se muzički stvara takođe. Nastupali ste i na Nišvilu. Kako je to bilo?
Nina: Dok stvaramo sa decom u garaži, sastavni deo nadahnuća jeste pesma. Od spontanog zviždanja, pevušenja, svirkanja, hvatanja ritma uz čekić i šmirglu nastaje majstorska polifonija.
Tako se u garaži u sadejstvu desio i projekat „Male Muzičke Stvaraonice”. Tekstovi su nastajali kroz razgovore sa decom, kroz maštarenja, zapisivanja, a melodije kroz igru. Onda smo zamolili prijatelje koji se igraju sa muzičkim instrumentima da nam pomognu da to pretvorimo u pesme! Tako je u kućnim uslovima snimljen album sa 8 pesama, koje se obraćaju deci. Lepom slučajnošću, ovo se desilo u vreme Nišvila i to je bila fantastična prilika da pesme pevamo drugarima. Naša namera da podelimo sa njima ono što smo smislili iz duše pružila je magiju koju samo deca mogu da stvore. Mislimo da smo publiku koja tako reaguje na zvuke bluza, rokenrola i jazza, mogli samo da poželimo. U budućnosti bismo voleli da napravimo još koncerata za decu, jer tako iskrenu publiku možete samo da volite…
Šta još radite?
Nina: Organizujemo i porodične akcije u prirodi: uspon na planinske vrhove, sadnju drveća, porodične vožnje bicikala i razna stvaranja u prirodi, ali neću da budem preopširna, svašta radimo…
Za kraj me zanima šta si naučila od dece koja dolaze?
Nina: Bivanje sa decom jača poverenje, poverenje u Život. Otvara vam mogućnost da se bavite samo iskrenim emocijama i davanjem i da ne strepite nijedne sekunde da će ikada biti neprepoznate.
Može li jedna porodična fotka?
Nina: Pokušavam da nađem, evo jedne sa rodom koju smo pravili od pruća vrbe pored reke Nišave.
Foto: Privatna arhiva
A za kraj pogledajte šarmantan video napravljen i osmišljen u „Dedinoj garaži” inspiran pesmom Grigora Viteza „Šta radi, šta radi…”
Facebook komentari
No Comments