Ovog vikenda smo odlučili da po šesti put otputujemo u Afriku. Volimo je jer je tako različita, drugačija, tako posebna, daleka, mistična, tako raznovrsna. Mogućnost da otkrivaju kolevku čovečanstva nemaju baš mnogi, a složićete se da je cena od 150 dinara po osobi skoro pa neverovatna za ovakvu priliku. Iskoristite je i idite do Muzeja afričke umetnosti u Beogradu. Baš kao i ona prava Afrika i on je malčice udaljeniji, ali se zaista vredi otisnuti i gradskim prevozom u ovu avanturu, ukoliko nemate auto. Nalazi se na Senjaku, u ulici Andre Nikolića 14, u rezidencijalnom delu grada koji svi znaju, ali u koji retko ko ode bez neke posebne potrebe. Ali, ko jednom kroči na tlo Afrike, uvek joj se rado vraća.
U Muzeju se svake nedelje od 11 do 13 časova održava program koji je sa posebnom pažnjom osmišljen za roditelje i decu, a kako temu menjaju svakog meseca, imate obezbeđenu porodičnu zabavu tokom cele godine. Na početku nas zaposleni u muzejima podele u paralelne univerzume, nazvavši ih iskusno paralelnim programima, pa deci na posebno prilagođen način predstave privremenu postavku i organizuju kreativnu radionicu koja je uvek tematski vezana za istu. Ako pitate moju Elenu (6.5) ona će vam reći da se do sada upoznavala sa običajima i ritualima naroda Kikuju, pravila štitove i nakit, izrađivala maske naroda Đivara, Kanaga i Kple Kple, pravila afričke frizure, igrala se glinom, raznim materijalima, učestvovala u muzičkim radionicama i učila na razne načine o neverovatnim stvarima, a Stefan (4) da je koristio bojice, lepio papiriće na parčetu kartona i dva sata nije jeo 🙂 Ali posle prvog odlaska na radionicu kaže da mu se baš, baš svidelo i da se vraća ponovo, tj sutra, da budem preciznija. Radionice su namenjene uglavnom deci od 4 do 12 godina i ovo je jedno od onih mesta na kome ćete pomisliti da bi bilo ok malo se zabrojati i reći da vam je dete starije kako biste ga uveli i platili kartu. Mislim, znate već kako neki roditelji izbegavaju da plate kartu pa kažu da je dete mlađe… Neki, ne ja, svašta…
Za to vreme, roditelji u pratnji ostalih odraslih, te u blagoj neverici što im se iko obraća kao intelektualnim bićima željnim kulture, uživaju u obilasku Muzeja uz stručnu pratnju, a na temu koja je takođe vezana za privremenu postavku. Naši vodiči su neretko studenti pri kraju fakulteta, koji pod budnim okom stručnjaka zaposlenih u Muzeju, stiču dragoceno iskustvo i to je segment ovog programa koji izuzetno cenim i podržavam. Tada odlutam u drugi svet, otme mi se po koji uzdah oduševljenja ili prosvetljenja, upale sva čula i trudim se da naučim ponešto novo čime bih mogla da odvratim pažnju klincima u jednoj od onih kriznih scena koje se dešavaju uvek kada im nije ni mesto ni vreme. Roditeljska tura traje kraće od dečije i imamo dovoljno vremena da odmorimo u dvorištu, da raspustimo ili saberemo misli trudeći se da ne provrištimo u očajanju od straha da će baš pitanje našeg deteta biti kap koja će preliti punu čašu i zbog koje će zaposleni zaustaviti ceo program, cepkajući svoje diplome na sitno, jer moraju da odgovaraju na milion i jedno pitanja tipa- Jel imaju oni automobile? A što nema interneta u njihovim selima? Kako pune mobilne telefone ako nema struje? Zašto hodaju bosi? Pirsing je ok? Jel stvarno nemaju automobile?
Po povratku sa ovog putovanja, u našoj kući se organizuju tematske radionice za drugare, istražuju geografske karte, planira obilazak Afrike i kroji odeća koju ćemo nositi tom prilikom. Kuća nam je u haosu još dva dana posle radionice od lepka, papirića, vunice i principa da hodamo svuda bosi… Dobro, možda nije baš zbog toga u haosu… Svakako je bogatija za novi suvenir koji smo poneli sa sobom sa radionice, novu uspomenu, ideju i naš porodični ritual.
Svaki put kada smo otputovali u našu Afriku, vodili smo i nekog drugara da podelimo sa njim naše oduševljenje, pa nas je baš obradovala novost da se sada ovde može proslaviti i rođendan. Zaposleni su izgleda na sve spremni! Bilo da pošaljete dete sa vrtićem ili školom, što postoji kao opcija, zabava mu je svakako zagarantovana, mada je nama nekako najlepše kad dođemo zajedno sa decom jer onda imamo još jedno zajednično iskustvo i jednu temu više za razgovor.
I to nije sve što ova, pre bih rekla kuća Afrike, ima da ponudi gostima. To je samo delić programa i atmosfere koju su zaposleni osmislili za posetioce. Ima tu zaista svega i za srednjoškolce, studente, odrasle i penzionere. Uostalom, krenite u istraživanje Afrike onako kako vama odgovara.
Fotografije: dokumentacija Muzeja afričke umetnost
Facebook komentari
No Comments