Fantast – dvorac Dunđerski

45.652640, 19.901992

Kao gradska deca željna prirode, svaki slobodan sat, popodne ili vikend se trudimo da provedemo u zelenilu. U Beogradu se to svodi na Adu, Košutnjak, Avalu, neko mesto pored reka, parkove… A šta je sa mestima van Beograda?

Ovim tekstom otvaramo kategoriju “Vikend izleti” gde ćemo navoditi neka mesta koja možete obići vikendom, a koja smo i sami posetili.
Organizovana priroda donosi taj komfor roditeljima da znaju da mogu biti u prirodi, ali i imati sve pogodnosti koje donose restorani, toaleti, parkovi, zanimacije za decu, te su ovakve ekskurzije pogodne i za one više naviknute na grad, ali i ljubitelje malo divlje prirode.

Ideja za odlazak u dvorac Fantast je došla nakon preporuke prijatelja koji je bio oduševljen izgledom zamka, ali i aktivnostima oko njega.
Bila je prijatna nedelja jednog avgusta i mi smo sve rekorde oborili kada smo pre 12 bili na autoputu.

Na putu do dvorca

Za odlazak tamo sa troje dece smo izabrali najbrži put koji je u ovom slučaju bio autoput Beograd-Subotica sve do izlaza za Srbobran. Autoputem smo se vozili oko sat vremena, a nakon isključenja još pola sata.

Nismo očekivali svetleće reklame, ali nismo ni očekivali da nam radnici, koji su se očito slučajno tu zadesili, odmahuju ramenima i kažu “pa valjda je to” na pitanje da li smo na pravom mestu.

Parkirali smo se pored ostalih automobila koje smo zatekli tamo i pratili put ispred nas. Ubrzo smo došli do dvorca koji je bio sa leve strane dok se duž desne pružao pogled na ergelu.

Istraživanje dvorca

Informacije o dvorcu možete pročitati na njihovom sajtu, a na licu mesta nam je ljubazna devojka sa recepcije hotela dala ostale upute za obilazak.
Na internetu smo pronašli informacije da je Bogdan Dunđerski, veleposednik koji je od oca nasledio 2600 jutara zemlje između Srbobrana i Bečeja i da je jedan od retkih koji je uspeo da ostvari svoje snove tako što je sagradio dvorac iz mašte. Kažu da je imao tri velike ljubavi, žene, konje i vino, ali se nikad nije ženio.

Svečani deo dvorca smo samostalno obišli i divili se veličini soba. Pročitali da je nakon rata, 1945. godine, zamak opustošen i da je njegov unutrašnji sadržaj nestao u nepoznatom pravcu, tako da je sadašnji nameštaj i enterijer naknadno unet.
Iznenađenje je bila klima uređaj koji smo ugledali u jednoj od soba, ali smo pretpostavili da se, tokom večera i skupova koje se tamo sada mogu organizovati, može napraviti gužva i da je hlađenje neophodno. Ipak, nije nam se činilo u redu da se na jednom takvom mestu nalazi jedan moderan uređaj kojim je narušen izgled nečeg starog, vrednog, moćnog.
Nakon toga smo se popeli na kulu kako bi uživali u vidikovcu. Deci je posebno bilo zabavno penjanje spiralnim stepenicama i gledanje “pogleda”.

Iza dvorca se nalazi veliki bazen koji je sada prazan, ali u koji se može sići stepenicama. Još jedna super zabava za decu.
Sa jedne strane bazena su postavljene klupice i stolovi za piknik, te smo mi tu napravili pauzu da odigramo koju partiju šaha (najstariji je ušao u fazu obožavanja šaha, a mi se trudimo da ga ne sabotiramo u njegovoj želji da uvek i svuda odigra partiju). Bilo nam je žao što nismo poneli neko piknik ćebe da svi zajedno legnemo i odremamo koju, te vama savetujemo da ne zaboravite.
U blizini klupica se nalazi i mali ograđen prostor u kom ima par kokošaka i jedan noj. Kasnije smo saznali da je noj poklon jedne farme nojeva i služi kao ukras. Zaključili smo da je noj fascinantna, velika ptičurina sa nogama kao dinosaurs, okom kao tele i minijaturnim mozgom. Nije mu se dopalo da mu se približavamo, te smo držali odstojanje.

Hrana

U sklopu dvorca, postoji i hotel, ali i restoran. Hotel nas nije interesovao, ali smo zato planirali da u restoranu obedujemo. Cene su niže, kvalitet hrane prosečan, konobari ljubazni. Ništa ne bih izdvojila, ničim posebno nismo bili oduševljeni. Terasa na kojoj su poređani stolovi je veoma prijatna, između velikog drveća, tako da je moguće sedeti u debelom hladu. Maca koja je tu sedela sa svojim mačićima je bila glavna atrakcija deci, te su oni proveli vreme trčkarajući za njima dok smo mi imali naših 5 minuta tihog gledanja u drveće.

Nakon ručka smo obišli kapelu u kojoj je sahranjen Bogdan Dunđerski, a koju je oslikao slikar Uroš Predić, njegov veliki prijatelj. Kažu da je sam dvorac svedočanstvo njihovog prijateljstva.

Jahanje konja

Posle toga smo se zaputili u ergelu na jahanje konja i uhvatili poslednji trenutak, pre nego što su radnici otišli kući (to je bila nedelja oko 17:00). Jahali smo svi osim najstarijeg i najmlađeg člana našeg čopora. Bilo nam je svima prvi put i bili smo vidno uzbuđeni. Primetili smo da su konji veoma uredni, pa su nam rekli da ih šišaju mašinicom. Štale izgledaju kao neke stare, lepe kuće, konja ima 50. Nekad je na imanju bilo više od 1400 rasnih konja koji su posle rata prodati Italijanima po veoma niskoj ceni. Postoji i staza za trening galopera.
Jedan mali krug konjem kog zaposleni na ergeli vodi, koštao je 100 dinara i to je bila jedina stvar, osim ručka, koju smo platili.

Iznenađeni smo bili da ne postoji nikakav naplata ulaza ili odlaska na kulu. Iskustvo iz zemalja Evrope nas je naučilo da budemo spremni da za svaku sitnicu na turističkim atrakcijama odvojimo neki dinar, no Fantast ipak nije tako koncipiran.
Iako veoma srećni što je sve nekako neiskvareno i iskreno, žao nam je zato što nije iskorišćen pun potencijal ovakvog mesta.

Viđali smo i lepše i veće i fantastičnije dvorce, ali ovaj nam je bio veoma drag i simpatičan jer je prvi kog smo videli u našoj blizini, jer smo putovali samo 1.5h do njega i zato što smo proveli lep i zabavan dan u prirodi sa decom.

Facebook komentari