Koliko puta vam je Hamburg pao na pamet kao ideja za turisticku destinaciju? Meni nikad. Mislila sam da je, u najboljem slučaju, grad siv, ultra korporativan i dosadan. Srećom, nisam imala izbora. Moj muž je rešio da nas (mene i našu trogodišnju ćerku) povodom svog rođendana povede sa sobom na poslovni put u Hamburg. Bilo mi je glupo da mu kažem da mi se ne ide, pošto ga je sama činjenica da ove godine puni 35 godina već dovoljno poremetila (pre dva meseca je, između ostalog, kupio set za samotetoviranje (!).
U Hamburg smo stigli u osam uveče i uputili se u naš “Airbnb” smestaj, blizu velikog Zoo vrta (Hagenbecks Tierpark). Ceo kraj je bio u popriličnom mraku i tisini. Na ulicama dvoje ljudi. Gubimo se tražeći ulicu i konačno nailazi čovek koga pitam za pravac. Britanac, koji živi u ulici u kojoj smo i mi smešteni, lagano ćaska sa nama dok nas vodi do naše zgrade. U onom zastrašujućem mraku prolazimo kroz nekakvu šumu i pitam ga da li je bezbedno ovde, u šumskom kraju i Hamburgu uopšte. “Veoma!”, odgovara. Ispostaviće se da je bio u pravu.
Kada je osvanuo dan, zastrašujuća šuma se pretvorila u divno očuvano zelenilo i krajolik iz bajke. Krenuli smo ka metrou i usput videli predivne kućice, uređene bašte, divlje jagode… Naša ćerka je već bila oduševljena – videla je vevericu.
Metro mi je bio sledeća frka. Od kuće nosim strah o Nemačkoj (imam različite strahove za različite zemlje) zasnovan na petoj sezoni serije “Homeland“. Am I right? Čak i ako niste gledali “Homeland”, sigurno imate zastrašen deo svesti zahvaljujući učestalim vestima o terorističkim napadima širom sveta. U Parizu, na primer, vas na to uporno podsećaju brojne policijske patrole na ulicama i silna pretresanja na ulazima u metro, muzeje, neke parkove… Očekivala sam oštru kontrolu i ovde, ali nigde nije bilo policije. Ni kontrole. Ni aparata za poništavanje karte. Samo automat za kupovinu karte i nalepnica u vozu na kojoj piše da ćete, ukoliko vas uhvate bez karte, platiti kaznu od 60 eura i dobiti gratis blamažu. Generalno, metroi su čisti, uređeni, a linije lake za razumeti i koristiti, što poprilično olakšava kretanje sa detetom.
Izlazimo na veliko jezero puno labudova i turističkih brodića. Kratkom šetnjom stižemo do Rathausa (Skupštine) i prelepih građevina koje isti okružuju.
Nije naporno oblilaziti Hamburg sa detetom, jer na svakih par metara možete naći nešto što će i detetu da bude zanimljivo. Prošli smo kroz mali bazar, popili kafu u Starbaksu pored fontane (koje dete ne voli fontane?), videli razne ulične izvođače, videli ljude u bavarskoj nošnji… Često smo sretali čitave porodice obučene kompletno u nošnju bez posebnog povoda, reklo bi se, što je doprinelo bajkovitom doživljaju grada. Birali smo i da posećujemo prodavnice koje bi i Aji bile interesantne.
U prodavnici gumenih bonbona (koju je nemoguće od deteta sakriti, budući da veliki gumeni meda stoji ispred radnje) probali smo sto medvedića, leptirića, konjića… pošto vam tokom boravka u radnji neprestano u ruku stavljaju nove vrste i ukuse. U poznatoj prodavnici ručno rađene kozmetike “Lush“, Aji su dali da potapa one bombe kupke i da se igra sapun-plastelinom. U prodavnici Lego kockica, kao i u još dvema prodavnicama igračaka u centru postoje Lego stolovi na kojima deca mogu da grade, dok roditelji šopinguju. Ni muž ni ja nismo u šoping fazonu, te smo ove trenutke Ajinog igranja koristili za odmor. U ovu svrhu poslužile su nam i dve knjižare u kojima postoji sektor za prelistavanje dečijih knjiga.
Pomislili smo da bi nam porodično bilo zabavna poseta “Čokoverzumu” u kojem pri vođenoj turi imate priliku da napravite svoju čokoladu. Budući da smo propustili jedinu turu na engleskom jeziku tog dana, opcija nam je bila da dođemo sutradan, ali nas putevi nisu ponovo odveli na tu stranu. Ipak, vredi otići, makar da biste u prodavnici muzeja videli sve poznate društvene igre u čoko varijanti (Monopol, Uno…). Mi smo se tu zabavili fotografišući se u njihovoj kabini za fotografisanje (photo boothu).
Metroom smo otišli u pravcu St. Paulija. Tokom vožnje koja se većim delom odvijala na otvorenom videli smo mnogo mostova, brodova, vozova i novu zgradu filharmonije koja izgleda nestvarno, kao zgusnuto nebo. Izašli smo kod “krive zgrade” i uputili se ka Reeperbahnu. U pitanju je poznato mesto za noćni život, ali i red-light district. Nije baš neko mesto za dete, ali morali smo tu da dođemo zbog muževog posla (Čime se, bre, bavi taj muž? : D). Posetili smo poznati “Reepherbahn Festival“, na kom smo čuli par lepih svirki novih muzičkih nada u modifikovanom autobusu i sumanuti set DJ-a koji pušta muziku sa vrha vatrogasnog kombija, obučen kao smrt koja povremeno zasvira i saksofon. Aji su se dopali razni momenti, od muzike preko šarenih detalja, do hipnotišućih svetala.
Sutradan smo Aja i ja otišle u “Miniatur Wunderland“, turističku atrakciju broj jedan. Sat vremena traje samostalni obilazak ovih minijaturnih zemalja. Najnovija postavka je Italija. Zaista impresivno izgledaju sve te kompozicije koje se neprestano kreću i koje možete da vidite u dnevnom i noćnom izdanju, jer se tokom obilaska kompletnom promenom osvetljenja više puta simuliraju dan i noć. Na ogradama postoje dugmići pomoću kojih možete i sami da palite i gasite svetla, pokrećete vozove, vetrenjače, skakače sa bandžija, odrone u rudnicima… Sve smo ispritiskale, očigledno. U Rimu, pritiskom na dugme BE A STAR, mozete osvanuti na minijaturnom TV-u u minijaturnom stanu na Španskom trgu! I to smo pritisnule. Ipak, Aji su smetale prevelika gužva i nemogućnost da pipa sve šo vidi, pa nismo izdržale čitavih sat vremena.
Uputile smo se ka HafenCity-u preko kanala u potrazi za igralištem. Noć pre sam pretražila najbliža igrališta pošto je to jedno od osnovnih interesovanja mog deteta, a i ja sam pomalo mazohista (Za mene su igrališta noćna mora, ja sam od onih mama što sve vreme jure za svojim detetom, zamišljaju najgore moguće scenarije i neprestano viču: “Pazi!” Strepljiva majka, tako me zove moj brat, psiholog). HafenCity izgleda onako korporativno i hladno kako sam zamšljala ceo grad. U sred svega toga nalazi se “Grassbrook” park. Neki bi rekli oaza, ja bih rekla scenografija iz filma “Pobesneli Maks”. Ogromne drvene skalamerije sa metalnim toboganima čiji bi apokaliptični izgled trebalo da ublaže veliki zeleni listovi na vrhu i mekani pesak na dnu. Naravno, Aja je bila oduševljena iako smo jedva uspele da je popnemo na ta zdanja. Na velikoj trambolini u zemlji skakale smo obe. U parku ima i set drvenih korita poređanih u nivoima, sa česmom na vrhu. Dete može da ispumpa dovoljno vode da od toga napravi vodopad ili bar fin mulj od peska u kome potom može da gradi i vaja. Ako dete želi da kopa po pesku, ima i mali metalni bager kojim može samostalno da upravlja.
Voda i pesak su osnovni elementi igrališta za decu u Hamburgu. U to smo se uverile kada smo metroom stigle na sledeće odredište – park “Planten un Blumen“. Ponadala sam se da ćemo se igrati u nekoj zen atmosferi kojom odiše ceo park čiji je deo i najveći Japanski vrt u Evropi, ali avaj. Na igralištu nas je dočekalo ratno stanje. Vodenim puškama koje izlaze iz zemlje deca su se besomučno prskala u svim pravcima. Čekajući da dođemo na red za prskanje isprobale smo jedan od tobogana prilagođenih za naš uzrast. Nisam se usudila da pustim Aju na veliki “vulkan”. U pitanju je set tobogana koji se spustaju niz dva velika plastičnih vulkana, a do kojih se može doći tunelima i merdevinama iz unutrašnjosti vulkana ili direktnim pentranjem po klizavoj spoljašnjosti vulkana. Umesto toga, zabavile smo se bagerima, bušilicma, skakaonicama, vrteškama i karikama. Do kuće smo se smejale svaki put kad bismo stale da iz jesenjih cipela istresemo pesak.
Osim inspirativne arhitekture, šarenolike ponude aktivnosti i osećaja apsolutne bezbednosti, iznenadili su me i ljudi. Prema nama su svi bili veoma srdačni i voljni da pomognu uputstvima na odličnom engelskom. Iako nam je bio najbliži, u hvaljeni zoo vrt na kraju nismo otišli, sa nadom da ćemo u Hamburg ponovo svratiti i nadoknaditi sve propušteno.
Facebook komentari
No Comments