Totoro (My Neighbor Totoro)

U japanskim crtaćima i stripovima često se koristi izraz komadić života (slice of life) kao jedna od kategorija. Ovoj kategoriji pripadaju dela koja se bave najobičnijim životnim pojavama koje većina ljudi doživljava svakodnevno ili je preživela u nekom periodu svog života. Karakteristično je odsustvo bilo kakve napetosti, velikih zapleta, i raspleta. Obično prate glavne junake u relativno kratkom vremenskom periodu, i cilj im je da oslikaju emotivna stanja aktera i njihovu interakciju. Ove priče su vrlo emotivne, ali ne kenjkave i banalne. Za ovaj žanr tipični su dugi kadrovi u kojima se prikazuje pejzaž ili izrazi lica. Svaka od ovih priča je beskrajno prizemna, ljudska i šarmantna u svojoj prostoti. S druge strane, postoji i kategorija spekulativne fikcije. Spekulativna fikcija je poseban oblik fantastike, u kojem je fantastika ili sporedna, ili se tek nazire. Totoro spada u obe pomenute kategorije. Mijazaki nam je još jednom predstavio delić života, vešto se igrajući odnosom jave i sna do samog kraja crtanog filma.

No krenimo od početka. Radnja crtaća prati dogodovštine dve sestre; starije Satcuke i mlađe Meji. Satcuke i Meji se sele sa ocem iz Tokija na selo, kako bi bili bliže bolnici u kojoj je smeštena njihova majka. Njih dve čine centralne likove, oko kojih se vrti čitava priča. Devojčice kao glavni likovi, su tipična karakteristika njegovih dela. Mijazaki je veći feminista od svih feministkinja zajedno, i često briše granice između polova, ruši stereotipe i veštačke podele na muški i ženski svet. On ne beži od uloga koje svet dodeljuje ženama, ali ih ne ograničava kućnim poslovima, majčinstvom, ne glorifikuje žrtvovanja i odricanja. Slično tome, njegovi muški junaci nisu šovinisti, površni likovi, neosetljivi karakteri. U svakoj njegovoj priči, svaki “glumac” ima ulogu heroja bar na kratko. Od tog paterna nije odustao ni u ovom delu.

Crtać već uvodnom scenom uspeva da raskravi i najnapetije gledaoce. Mijazaki nas smešta u idilično japansko selo. Prati malo kamionče, koje poskakuje poljskim putem. Sa jedne strane, plavna pirinčana polja ispresecana prilaznim stazama. U njima, s vodom koja im dopire do listova, povijeni, vredni seljaci sade pirinač. Sa druge strane puta, šumom prekrivena brda. Nebo je nestvarno plavo i čuje se cvrkut ptica. Prikazujući ove predele, crtani nas polako iz bučne, napete svakodnevice prebacuje u idilični svet, terajući nas da se manemo svih briga pre nego što radnja samog crtaća krene. I onda, tako odmorni i opušteni, spremni ste za Mijazakijevu magiju.

Prvi deo crtanog se fokusira na Satcukin i Mejin prvi susret sa kućom i okućnicom. Mijazaki je majstor da dramatizuje najobičnije životne trenutke. Oduševljenje koje gradske devojčice doživljavaju u prvom susretu sa džinovskim drvetom ili pronalasku najobičnijeg žira. Za njih dve ti momenti su ravni otkrivanju ogromnog kovčega sa blagom. Upravo ta skromnost, ta vrlina da svaki detalj, predmet može biti dragocen ako mu se posveti pažnja, jedna su od tipičnih karakteristika njegovih dela. Devojčice čak i od najobičnijeg zadatka da provetre kuću, prave nezaboravnu avanturu. Mrkli mrak koji ih dočekuje u sobama, one vide kao majušna čupava, crna stvorenja koja beže od svetlosti, skrivajući se u mračnije kutke. U toj njihovoj igri otkrivanja novog prostora, Mijazaki podjednako dobro oslikava ulogu i odnos starije i mlađe sestre. Te svo vreme gledamo kako Meji imitira stariju sestru i neumorno trčkara za njom.

Središnji deo crtanog se fokusira na Meji i magično biće – Totora, kojeg uvodi u priču upravo kroz Mejin lik. Mijazaki verovatno uviđa da je Satcuki dovoljno velika da ne veruje u magična bića, ali istovremeno dovoljno mala da u njih poveruje uz mlađu sestru. Ovde se savršeno igra sa tim momentom odrastanja, u kojem starijoj braći i sestrama ostaje na volju da podetinje uz mlađe kada im se to učini zgodnim. Meji je neustrašiva. Ona je suviše mala da bi uvidela ozbiljnost situacije ili imala bilo kakvu strepnju od nepoznatog. Ona istražuje svet oko sebe bez imalo obuzdavanja. Ona se ne boji novih i drugačijih stvari. Upravo joj te karakteristike i omogućavaju da vidi Totora.

Totoro nije medved, nije ni mačka, ali pomalo podseća upravo na mešavinu ta dva. Sudeći po načinu na koji ga Meji pri prvom susretu tretira, on je mekan, nežan i udoban, poput kakve džinovske punjene igračke. Totoro ne priča, ali ima ogroman osmeh kojim komunicira sa devojčicama. Mijazaki voli pomalo bizarne izmišljene karaktere. Te je tako i Totorov osmeh daleko od slatkog. Pre bi ga opisala kao šeretsko-zajebantski. On kroz crtić pomaže devojčicama u različitim situacijama. On je tu kada treba oterati strah i prekratiti vreme, dok usnule devojčice čekaju autobus na kiši. On im pomaže da sade novo drveće u bašti. Ali, i u mnogo ozbiljnijim situacijama, kada očajna Satcuke pokušava da nađe izgubljenu Meji.

Satcuke je starija sestra. Ona je već dovoljno velika da ide u školu, zameni oca u spremanju doručka i vodi brigu o mlađoj Meji. Ona se trudi da bude jaka i odgovorna, jer neko mora da odmeni bolesnu mamu. U vrlo dirljivoj sceni, kada devojčice posećuju majku, mama primećuje kako će razmaziti Satcuke čim je otpuste iz bolnice. S druge strane, uz Meji, ona ponovo postaje derle, bezbrižno, razdragano. Uz nju i ona upoznaje Totora. Za razliku od Meji ona je već dovoljno velika da bude uzdržanija i opreznija, te pomalo zazire od fizičkog kontakta pri prvom susretu. Kao da nam je Mijazaki želeo naglasiti, da onog momenta kad krenemo da mislimo o posledicama, budućnosti, strahovima, gubimo tu magičnu nit sa imaginarnim svetom. On kroz Stcukin lik prikazuje taj momenat odrastanja.

Mijazaki je majstor beskonačnih perioda u kojima se ništa ne dešava. On od scene u kojima devojčice satima čekaju oca na autobuskoj stanici, pravi priču za sebe. Način na koji oslikava detelje, poput gacanja po barama, slivanja kapljica, umornih, usnulih lica devojčica, kako Meji klizi sa Satcukinih leđa dok je ona nosi na krkače, pokazuje da je sve bitno u životu. Da ne postoje slučajni ili manje važni momenti. On nas uči da je život upravo to; čekanje na stanici, letnji pljusak, sunčan dan, šum vetra, igra, dosada. On nas vraća na zemlju i uči da uživamo u svakodnevnim sitnicama.

Otac devojčica ima sporednu ulogu u crtaću, ali je tu da nas podseti da devojčice imaju ljubavi i pažnje na pretek. On je i sam, poput kakvog deteta, vedrog duha i nasmejan. Sa puno strpljenja i ljubavi komunicira sa ćerkama. Na kraju prvog dana, dok se kupaju pred spavanje, zasmejava devojčice jer samo ako se glasno smeju sve utvare će pobeći iz nove kuće. On ne osporava njihovu potrebu za magičnim svetom, naprotiv on je i sam podstiče. Posle Mejine neuspele potrage za Totorom, ona postaje tužna i uzrujana, a on je smiruje rečima da je verovatno videla šumskog duha. On je blage naravi i pun ljubavi za svoje devojčice.

Mijazaki je dramatizovao crtani, time što je odložio mamin izlazak iz bolnice, čime je uzrujao i Meji i Satcuke. To je dovelo do njihove svađe i Mejinog gubljenja. No i dalje je taj zaplet, dovoljno naivan i bezazlen, da ne stvara nepotrebnu napetost. Pomalo kao izvinjavajući se, u želji da nam prikaže srećan kraj, u odjavnoj špici vidimo porodicu ponovo na okupu, u proširenom sastavu.

Totoro je uz Kiki i Ponija, jedan od najdetinjijih Mijazakijevih crtaća. Ovo je treći u nizu njegovih crtaća o kojima sam pisala, i ubedljivo najveći izazov. Nisam sigurna da sam dorasla poslu, da iznesem Mijazakijevu životnu filozofiju koja je možda upravo u ovom crtanom najbolje oslikana, u isto vreme pokušavajući da dočaram naivnost i bezbrižnost koja dominira crtanim i koja ga i čini toliko detinjim. U svakom slučaju, ovo je crtani i za malu, i za veliku decu, koju ponekad zovemo odrasli. Uživajte!

Facebook komentari