Kuda idu izgubljene igračke?
Da li i vi pripadate sorti roditelja koja je večito u čudu oko količine igračaka koja se nekontrolisano širi stanom? Dobro došli, na pravom ste mestu.
Sećam se onog jako naivnog životnog perioda zvanog “tek sam rodila prvo dete”, kada sam zaista verovala da će moje dete od igračaka imati drvene kocke obojene isključivo netoksičnim bojama, montesori materijal prilagođen uzrastu, poređan na polici do visini detetovih očiju, eventualno koju plišanu igračku, po mogućstvu od bambusa ili pamuka i gumenog patuljka (znate svi na kog mislim) koji je preživeo barem 20 godina boravka u garaži, te je greota da ga sad bacim.
A onda dođe život. I babe i dede i tetke i ujne, strine, komšije, prvi, drugi, treći rođendani, drugari, parkići, vrtići… Dete vidi nešto drugo. Dete želi tog plastičnog spajdermena. Detetu je neophodna ona plastična garaža za automobile. Dete neće preživeti bez plastičnog vozića.
Vi se trudite, reciklirate, pravite razne kreacije od kartonskih kutija, rolni toalet papira… Ne odustajete, borite se. Možete vi to. Vi ćete biti drugačiji. Nećete pokleknuti.
A onda osvane taj dan. Dignete ruke, prepustite se, priznate poraz i sednete da se pogirate sa detetom.
Prestali ste i da sortirate. Imate dve kutije u koje, kada deca zaspu, samo potrpate igračke na gomilu i sklonite u ćoše da ih ne vidite. Do sutra ujutru. Fantomski delovi se pojavljuju, točkovi odvaljuju, glave i noge nestaju… Vi prihvatate sve kao deo jednog proces zvanog “imamo dete u kući”, uspešno ste savladali tehniku preskakanja i šutiranja delova ispod kreveta i strpljivo čekate momenat kada ćete jedan po jedan deo neprimetno eliminisati iz vaše kuće.
Da li vas grize savest ako ih bacite u đubre? Da li mislite da sigurno postoji mogućnost da se ta plastika ponovo na neki način iskoristi? Dolazimo napokon do poente ovog teksta.
Upoznajte Ivana.
Jako mi je drago da je on naš sagovornik danas. Moram priznati da od 2015. godine, kada sam saznala za njega i njegove radove, u špajzu, na polici imam kutiju koja služi za odlaganje plastičnih delova igačaka koje bih inače bacila. Osećam se bolje kada pomislim da će umesto na deponiji, jednog dana možda postati deo nekog umetničkog dela.
Možeš li nam za početak reći par reči o sebi. Ko je Ivan Kocić?
Iskreno i ja ga tek upoznajem. Izgleda da je razigrani dečak u telu odraslog čoveka. Samo, ne da se.. Završio je Gimnaziju, prirodni smer, zatim Zidno slikarstvo na FPU i kada se činilo da je konačno odrastao, dohvatio se opet igračaka i vratio igri kroz umetnost.
Reci nam više o tehnici koju koristiš. Kako i kada si je otkrio?
Tehnika se zove ASEMBLAŽ. Najsličnija je mozaiku ili kolažu od kojih se razlikuje unajveće po različitosti materijala koji se koristi: umesto kamena ili papira, ja koristim reciklirane dečije igračke od kojih stvaram portrete, snažnih boja i izraza. Ideja se rodila pre tri godine sasvim spontano, nenametljivo se uvukla pod kožu i klasično slikarstvo potisnula u drugi plan. Delom je kriva i moja ekološka svest koja se probudi svaki put kada primetime da ljudi prekomerno troše i zagađuju. Naleteo sam tako na džak igračaka koji je bio određen za bacanje, ali sam se ja pred kantom predomislio i od tog trenutka počinje moja sadašnja igra.
Gde nabavljaš delove/igračke za svoje asemblaže?
Sa prvom igračkom koju sam ugradio u asemblaž, bilo mi je jasno da će sve sledeće morati da budu isključivo stare, korišćene, odbačene. Polako sam počeo da reklamiram svoju ideju prijateljima u početku da bih danas već imao razgranatu mrežu roditelja ali i oduševljenih klinaca koji doniraju stare igračke. Kroz sakupljanje, stekao sam mnogo novih prijatelja: velikih i malih.
Šta sve od plastičnih delova dolazi u obzir, a šta ne koristiš?
Koristi se skoro sve: plastične igračke, bojice i flomasteri, računarske komponente: miševi i tastature, čak i dečija obuća malih brojeva pa je lakše nabrojati ono što ne ide u asemblaže: gumene lopte, plišane lutke i neke za ovu tehniku prevelike stvari kao što su auti na koje deca mogu da sednu, sanke ili stočići za šminku za devojčice…
Koliko ti vremena treba za jedan rad?
Vremenski period potreban za izradu jednog asemblaža dimenzija 100×100 cm je otprilike oko mesec dana ali varira u odnosu na komplikovanost lika koji se radi. Za prvi koji sam radio bilo mi je potrebno tri meseca ali sam kasnije ubrzao kako sam sticao iskustvo i naučio da predvidim korake koji su bili ispred mene.
Kako roditelji koji čitaju ovaj tekst mogu da ti pomognu?
Mogu u dogovoru sa svojim klincima da prikupe stare igračke i da ih doniraju za nove asemblaže. Na ovaj način deca će učiti o reciklaži, a prirodu ćemo lišiti barem delića otpada koji bi u suprotnom morala da proguta.
Koja je tvoja omiljena igračka iz detinjstva?
Moram da priznam da sam ih imao više, ali su mi u najdražem sećanju ostale figure Transformersa koji su se pojavili upravo 80ih i, čini mi se ,na nas ostavili dublji trag nego na današnje klince. Verovatno je glavni razlog bio manji izbor u odnosu na ovaj koji danas deca imaju, zatrpana medijskim sadržajima i nezasitom industrijom zabave.
Smoki ili čokolada?
Smoki, definitivno: čokolada je mnogo vrsta a smoki je jedan!
Da li smo nešto zaboravili da te pitamo, a misliš da je bitno da napomenemo?
U suštini to bi bilo to… Ako vas slučajno interesuje što planiram ubuduće, znajte da to nikako nije okretanje leđa igri, ona me održava u dobrom raspoloženju a nadam se i zdravlju.
I za kraj, da li imaš neku poruku koju bi poslao roditeljima?
Roditelji, igrajte se sa svojom decom, to vam je prilika da se još jednom zabavite na pravi, iskren i jednostavan način, a deci će ostati divne uspomene da odrastu u dobre ljude i sete vas se kada se budu igrali sa svojim mladuncima.
Foto: Privatna arhiva
Facebook komentari
No Comments