Proslava dečijeg rođendana – Ne mora igraonica

Ne mora igraonica, ni animatori, ne mora bioskop, a ako ne može potraga za blagom na Kalemegdanu možemo li da slavimo rođendan u selu? Oh, druže moj svake godine ispred mene stavljaš sve veće izazove, a ja tvrdoglava i istrajna u nameri da ih ostvarim već počinjem planiranje.

Selo je Osladić, udaljeno od Valjeva gde žive moji roditelji oko 25 kilometara. Sagledavam sve prednosti i mane, shvatam da je put do tamo veliki problem jer voz ide do Valjeva, dalje moramo autobusom koji retko ide po krivudavom putu ili linijskim taksijem. Ne želim da tuđu decu toliko maltretiram pa počinjem pregovore oko organizacije završne proslave Matijinih dana u Valjevu . Po dobijanju zelenog svetla i spiska dece isti revidiram jer shvatam da troje odraslih, suprug, moja sestra i ja ne možemo bezbedno da između interesnih tačaka prevozimo decu ako ih je vise od 12. 

Kontaktiram roditelje da li će uopšte da nam pozajme decu na jedan dan  i u sredu pada konačan dogovor da se na put u Valjevo krene u subotu ujutru. Žurka počinje :).

Od dece sa spiska osim mojih troje, samo jedno je bilo ranije u Valjevu pa zovem turističku organizaciju Valjeva da pitam možemo li u subotu oko 10 da dođemo da deci daju mape Valjeva, promotivni materijal.

– Gospođo a iz kog grada dolazite? Beograda… Pa kako tokom raspusta ekskurzija? Nije ekskurzija, moje najstarije dete slavi rođendan i dovodimo društvo iz vrtića. Tajac… izvinite vi to stvarno? Aham, najstvarnije, što? Nećete u igraonicu? Ma kakvi, mi samo ekstremne proslave, evo vežbamo već godinama i u treningu smo. Žena se smeje i kaže sa velikim zadovoljstvom ćemo vas ugostiti. Oh hvala, prva tačka odrađena I taman da prekinem vezu ona bojažljivo pita a zašto to ne date u medije, ja ne znam nikoga ko za rođendan vodi decu u drugi grad. Neka, ne bih medije, ako može samo da svi budu otvorenih očiju i ušiju i da me roditelji ne zivkaju. Tada shvatih da treba da napravim viber grupu i da ih o svemu obaveštavam kako nas ne bi ometali :).

Sledeći poziv – Muzej grada Valjeva. Dobar dan, izvinite, ja bih u subotu dovela dvanaestoro dece i troje odraslih u muzej. Da li treba da se najavimo i koja je cena karte za decu, a koja za odrasle? Opet drug tajac zmajac. Gospođo… a vi ste? Biljana Metlaš! Učiteljica? Ne, majka na grupu! Kako to mislite? Moje dete želi da slavi rođendan u Valjevu tra la la, tra la la crni moj Matija… Dogovaram organizovanu posetu u subotu u 11. ‘Ajmo dalje, valja  jesti nešto, a i hidratacija je važna!

Zovem restoran u blizini parka Pećina, omiljenog igrališta moje dece. Ne pominjem rođendan, dolazak vozom iz Beograda, izbegavam pitanja. Sa lakoćom ugovaram ručak za dečurliju i šačicu odraslih u 14 časova. 

Zadovoljno sedam i pišem plan koji šaljem mužu i sestri, a on izgleda ovako:

• Okupljanje na stanici Prokop u 7:15
• Polazak u Valjevo vozom u 7:30
• Dolazak u Valjevo u 9:02 
• Osveženje kod bake i deke, rođendanska torta 
• Prevoz taksijem (zbog daljeg umaranja i vrućine – taksi je u Valjevu po vožnji oko 90-150 dinara) do Turističke organizacije
• Pešice do muzeja, usput obilazimo spomenike i Gimnaziju
• Taksijem do parka Pećina (gde baka i deka dovoze bezalkoholnu hidrataciju)
• Oko 14:15 pešice kroz park/šumu do restorana na ručak
• Posle ručka povratak u park da deca potroše pojedeno
• Taksijem do platoa pored Kolubare gde su automobili na akumulatore i tramboline
• Oko 19:00 pešice kod bake i deke na večeru i palačinke
• Čime uspemo do železničke stanice i voza koji za Beograd polazi u 20.28

Sutradan nabavljam višekratne plastične case (čuvajmo prirodu), vodu, sokove, blokove za crtanje i bojice da deca ostanu na sedištima tokom puta, kese za smeće, bombonice… Proveravam ima li alergičnih, bolesnih, razdražljivih… 

Subota i polazak, svi su došli na vreme, prema dogovoru poneli rančeve i kačkete i naoružali se osmesima. Svi osim slavljenika koji na put kreće okrpljene glave koja je nesrećnim slučajem ranjena veče pre puta i zaslužna je što je moja malenkost spavala čak dva sata. Udahni duboko Biljana, možeš ti to, cilj je samo vratiti ih ispravne, sve ostalo je nebitno. Voz kreće na vreme i sve ide po planu. Deca dobijaju doručak koji sam kupila to jutro, sokove, vodu, bojice, blokove, bombone, sitne igračkice. 

Sve protiče savršeno voz čist, udoban i tačan, deca srećna stižu kod bake i deke gde nas dočekuju komšije veselim mahanjem sa terase i dvoje drugara iz Valjeva. Posle torte i igranja ispred zgrade krećemo ka turističkoj. Deca dobijaju promo materijal grada Valjeva, mapu grada, a ja im svima kupujem po magnet za uspomenu. Slavljenik od ljubazne devojke dobija majicu i krećemo dalje. Dva po dva u koloni, bez vikanja ali uz dosta smeha stižemo do muzeja u kom nas dočekuje nasmejani, ljubazni vodič i gde je ulaz za decu predškolskog uzrasta besplatan. Hvala! Muška deca oduševljena sabljama, puškama, “prepariranim čovekom” i krznom ispred njega, malobrojna ženska deca zagledaju finije stvari. Nastavljamo do Muselimovog konaka – najstarije sačuvane zgrade u Valjevu gde su u podrumu pre pogubljenja bili zarobljeni Aleksa Nenadović i Ilija Birčanin. Pametne radoznale glave potiskuju moj strah da će se uplašiti dubokog glasa koji priča o lancima, zarobljeništvu, pogubljenju. Sledi šetnja po parku ispred konaka i odlazak u park Pećina. 

Živela sloboda i vreme za preskakanje, penjanje, prevrtanje, guranje, fudbal, ragbi, ljuljanje, klackanje. Taman da gladni stignu u restoran i mirno i strpljivo sačekaju obroke. U sklopu restorana su kavezi sa zečevima (nisu na meniju) pa dečica imaju zabavu dok čekaju hranu. Ja komandant trudim se da brojim decu na dva minuta, propitujem sestru i muža, slikamo i šaljemo roditeljima na grupu. Posle ručka kog su dobro izmorena deca izela do zadnjeg komada vraćamo se u park gde zajedno po mapi grada crtamo trasu kojom smo prošli. Kada smo primetili da klecaju kolenca od umora, taksijem odlazimo do platoa pored Kolubare. Hvala nebesima da i to postoji jer kako bi inače tog dana seli i mi stariji od sedam godina!?

Baka javlja da su palačinke gotove i mala nasmejana družina kreće preko mosta na Kolubari, Karađorđevom ulicom do Zlokućana. Usput sabiramo utiske, saznajemo da je muzej oduševio sve, da su autići bili savršena stvar, da je mnogima ovo prva vožnja vozom ikada, da im je ovo najlepši dan u životu, da bi želeli da se presele u Valjevo ili makar da tu slave rođendan. Srce i duša puni, a i slavljenik se tokom dana oraspoložio nakon obećanja da se flaster neće puno videti na slikama.  

Deca u ispravnom stanju, najedena, napojena i puna utisaka prispela na stanicu Prokop u 22 sata. Roditelji nasmejani i srećni, mi umorni ali ponosni i prezadovoljni. Da me pitate da li bih ponovo, naravno! Samo bi u sledećoj turi obišli Gradac, Kulu Nenadovića i Tešnjar. 

Deca su sjajna kada im pružite priliku i pustite ih da uživaju. Hvala roditeljima na ukazanom poverenju i svim pomoćnicima na podršci da završna proslava Matijinih dana protekne bezbedno, veselo i nasmejano. Do sledeće avanture, Metlaši.

Facebook komentari