Obično drugačiji

Mi, Zejak-Antići – devojčica, dečak, mama i tata – sasvim smo obična porodica, ako se poredimo sa svim onih neobičnim familijama koje postoje na ovom svetu. Pod neobičnim porodičnim okruženjima smatram ovde, recimo, roditelje koji sa svojom sasvim malom decom putuju mesecima ili godinama, žive pod šatorima ili pod vedrim nebom, napustili su poslove i druže se sa planetom, smatrajući da je to za njihovu decu najbolja životna škola; plove morima, borave u divljini, školuju decu preko interneta jer nemaju stalno mesto boravka, uopšte ne školuju decu na ustaljene i većini prihvatljive načine… i tako dalje. Ovakvim porodičnim skupinicama tiho zavidimo(o), ponekad se okuražimo da o takvom životu sanjamo, zatim se probudimo i dan nastavimo tamo gde smo stali. I utvrdimo da smo isuviše obični.

A opet, malčice smo neobičniji od naše sopstvene i očekivane običnosti.

Jeste, živimo od početka u istom gradu, ali selili smo se nebrojeno puta, dok se pre tri godine nismo skrasili u jednom stanu na novosadskom Limanu. Da, mi, roditelji, ne bavimo se egzotičnim zanimanjima. Ali, dali smo otkaze i oboje radimo od kuće, da bismo mogli više vremena da provodimo sa decom. Nismo to učinili radi luksuziranja. Bila je to odluka o kojoj čak nismo posebno ni razgovarali. Svako od nas učinio je to bez mnogo premišljanja. Zato što imamo Micanu (14) koja ima rođenog brata Iliju (12) koji ima izvesnih poteškoća koje sobom nosi stanje (ne/pre)poznato kao autizam. Tu, kod te reči, počinje naša porodična, pričljiva i nesvakidašnja (ne)običnost.

Ne idemo u zajedničke šetnje. Ilija je brži od Micane i mene, čak i njegov tata jedva uspeva da ga sustigne.

Retko ručavamo zajedno za istim stolom. Svako od nas jede gde mu je najdraže, i najudobnije, Ilija često odnese pun tanjir barenog povrća u spavaću sobu, položi ga na prekrivač i ne prospe ni kapi. Ponekad, doduše, jer naš stan nije pregolem, sretnemo se za obedom na istom mestu. I to nam prija. Kao da smo na izletu.

Još ređe odlazimo na spavanje u isto vreme. Tata leže oko pola devet, Ilija ga sledi. Micana zaspiva oko deset a ja, mama, oko dva posle ponoći. Tata radi noću, kad je u stanu tišina i čuje se samo zuzuckanje računara. Kad se umori, već je uveliko svanulo.

Nikada ne putujemo zajedno na more: Ilija ne voli široke, velike vode ni pesak pod zubima. Micana sve to voli te tako svake godine leto delimo na podeoke – da svako dobije svoj omiljeni deo julsko-avgustovskog kolača. Ni na planinu ne idemo skupa. Iliju ne drži mesto. Ne možemo da ga stignemo. Moramo da se razvijemo u strelce u najvećem delu životnih događanja.

Ono što dobro i stalno radimo jeste da mnogo razgovaramo. Micana, tata i ja. O svemu. Kada se previše udubimo u raspravu, Micana se nečujno iskrada iz sobe i ostavlja nas. Ilija nas sluša. On ne govori ali njegova ćutnja znači sve ono za šta su reči nedostatne.

Naše najveće blago su knjige.

Micana je slikarka, plesačica i ljubiteljka dobre literature. Smatra da su njeni roditelji (mi) dobronamerni i samokritični. To je velika pohvala ako se uzmu u obzir njene mlade i lude godine. A tvrdi i da smo pomalo ludi, što celoj priči daje potrebnu dozu razuma.

Ilija, koji voli klasičnu muziku i nežan ženski pop, prigrlio je nas troje kao svoje lične gnjavatore ali i čuvare. Ako se desi, međutim, da neko do nas, gnjavatora, zaplače, Ilija je taj koji dolazi da nas potapše po ramenu i da nas uteši blagim udarcem u rame.

Tata snuje da se jednog dana u planinskoj kućici posveti drvodeljstvu. Dotle, drži se računara kao spasonosnog pojasa.

Ja sam, odskora, autorka jedne knjige kratkih priča.

U toj knjizi su moja deca, njihov svet, moj svet prepleten sa njihovim, i mnogo drugi svetovi i svetići koji se međusobno preliću i raspliću.

Sasvim smo obična porodica.

Knjigu “Vetar je peto godišnje doba” može nabaviti kontaktiranjem autorke mailom ili telefonom na broj 061 1552930.

Facebook komentari