… Život je mnogo jednostavniji u manjem svetu, kao što je Petsonov i Findusov. Pravi svet – svet TV i interneta – postao je prevelik i prebrz, suviše komplikovan za razumevanje. Previse loših, čudnih i zlih stvari se dešava koje ne samo da su teške za dete da ih razume, nego i odraslom čoveku. Zato može da bude pravo olakšanje da boravite u manjem svetu neko vreme. Mislim da zbog toga mnogi Šveđani vole da provedu nekoliko nedelja letnjeg odmora u starim kućama na selu, sa mnogo nižim standardima nego što su navikli. Okruženi prirodom, žele da se približe sebi i da se isključe iz velikog, nerazumljivog sveta oko sebe.
Sven Nurdkvist, švedski ilustrator i pisac za decu, intervju za list Danas
Zamislite da vam neko ponudi da raspust provedete u jednom udaljenom švedskom selu negde u brdima, na ovećem imanju koje čini kuća, stolarska radionica, ostava sa nezamislivim obiljem alata, sitnica i čudima od starih stvari, sa kokošinjcem i velikom baštom. OK, tu je i poljski WC. I tavan. I nepoverljivi, priprosti susedi kojima svašta pada na pamet. Ali iznad svega, tu su čiča Petson – osobenjak tvrde naravi i meka srca, i mačak Findus – nestašan, radoznao i željan avantura, kao svako normalno i zdravo dete.
Tipičan predstavnik odraslih takav stil života može nazvati čistim oblikom eskapizma, smatrajući ga neozbiljnim, (dalekobilo) detinjastim ili nedovoljno ambicioznim za savremeno doba, u kome se traži širok raspon znanja, dostupnost informacija, učešće u školicama, kursevima, radionicama, niz veština koje će vas jednog dana, konačno, dovesti do sreće i blagostanja… Ma, nebitno. Ko šiša odrasle. Pa i Petson spada u tu zabludelu kategoriju, ali ipak razume da je igra svrha svakog detinjstva i da je svakodnevni život sam po sebi dovoljan da se u njemu dete upravo pomoću nje u svakom smislu razvija i ostvaruje. Selo je izgleda idealan ambijent za to. Uostalom, ni povremeni beg od stvarnosti nije tako loš. Jer kada niste načisto sa nečim, možda je najkorisnije rešenje na neko vreme lupiti Pauzu i izgubiti se u carstvima Mašte i Igre.
Okosnica svih avantura u koje su upleteni i drugi, mahom životinjski stanovnici imanja, ipak je skroman i tih porodični život u kome vladaju ljubav i razumevanje. Na kraju dana sedi se za istim stolom uz večeru i čaj i pričaju se priče, lišene ljutnje, straha ili bilo čega uznemiravajućeg što dolazi spolja. Zato ste kod Findusa i Petsona na sigurnom – možete se uživeti u nestašluke jednog mačka i njegovog Čiče bez ikakvog straha da ćete biti kažnjeni, jer je kod njih sasvim normalno skoknuti do prvog grada na biciklu koji se raspada, samo da bi se donelo brašno za palačinke, sasvim je okej i igrati se kampovanja u dvorištu, ili praviti lažnu kokošku kako bi se postavila zamka za tobože krvoločnu lisicu. Okej je imati i loš dan. A tada je super imati nekog ko će umesto tebe znati šta će ti pomoći… i povesti te na pecanje.
Tekst je jedan nivo priče, a ilustracija je drugi. Višedimenzionalan, nežan i lelujav, prepun neverovatnih, minijutarnih detalja koji se dodatno otkrivaju sa svakim novim čitanjem, crtež dočarava svu slobodu i širinu ovakvog dečjeg sveta. Posebna draž je u tome što Sven Nurdkvist oživljava svet domaćih životinja, čineći ih krajnje šarmantnim u svojim “ljudskim” osobinama. Takođe, uhvatila sam sebe kako na svakoj stranici kao u fusnotama tražim mala, skrivena bića koja, poput nekih slatkih kućnih duhova paralelno žive svoje male fantastične živote, i potpuno neprimećeni učestvuju u događajima iz priče.
U svakom slučaju, kao i kod svakog putovanja, prijaće vam da malo promenite sredinu, mentalitet, okruženje, navike. Prijaće vam da se razgaćite i igrate onih starih igara, bez plana, vremenskih ograničenja i jasnog cilja, bez obećane plakete ili nagrade. Biće vam lepo što vam je pružena mogućnost da slobodno budete dete. Bez obzira u koju se starosnu grupu u ovom trenutku ubrajate.
Neku od osam knjiga o Findusu i Petsonu, koliko ih je kod nas objavljeno, možete kupiti u Kreativnom centru.
Mnogo volimo čarobni svet Findusa i Petsona i želimo da vam poklonimo dva primerka knjige o njihovim avanturama (Findus se seli i Jadni Petson).
Igramo se do 30.1. 2017. Odgovore možete poslati kao komentar ispod teksta na sajtu, komentar ispod posta na facebook stranici ili poruku preko facebook stranice.
Zamislite da imate slobodan dan i odlazite sa detetom/decom u prirodu. Gde biste otišli? Kako zamišljate idilu? Da li je to neko imanje sa radionicom, ljuljaškom, životinjama? Neko mesto koje već postoji ili koje ste zamislili?
Opišite nam kako izgleda vaš dan i priroda oko vas, nacrtajte sa decom, pošaljite fotografiju… Zabavite se i pošaljite nam odgovore na jedan od tri navedena načina. Dobitnike ćemo obavestiti porukom ili mailom. Srećno 🙂
Facebook komentari
3 Komentara
Zeleno drvece, miris trave, cveca, u blizini jezero, tisina, nista osim cvrkuta ptica i suskanja lisca… Pirkanje vetra… Sator, mi i decica koja se pentraju po nama, skacu nam za vratom uz stalno. Njihovi osmesi. Vatrica, oko nje mi, tata sa gitarom i pevanje pesmica opet i opet. Citanje bajke, pa zavlacenje u sator, naravno svi skupa pod mamino i tatino cebe.
Već zamišljam planinu na kojoj je živela Hajdi sa dedom. Ovozemaljski raj u drvenoj kolibici na velikoj nadmorskoj visini ispod ledenih vrhova. Proleće je i priroda se budi. Iz zelene trave vire žute glavice jagorčevine. Vetar sa planine je oštar i cvetovi se povijaju pod njegovim naletima, mrsi kosu mojoj ćerkici i meni ali nama to ne smeta. Nebo je čisto, plavo, safirno. Sunčevi zraci razlivaju se svuda oko nas. Okružene smo visokim borovima, jelama, smrčama i ostalim četinarima kojima i ne znam ime ali koji šire onaj karaktrističan miris smole i tamjana, miris koji čisti vazduh i nadima naše grudi. Ležimo na travi i posmatramo orla kako raširenih krila gospodari nebeskim prostranstvom, potpuno slobodan. Da, ovde se i mi osećamo tako. Potpuno slobodno, opuštajuce, nesputano. Ova magija nadahnjuje. Valjamo se po travi, pravimo venčiće od cveca, šetamo do reke koja krivuda nizbrdo, gledamo njenu staklastu površinu, dno prekriveno srebrnkastim kamenčićima, slušamo njen huk. A onda trčimo nazad do brvnare. Dočekuje nas naš psić i maše nam repom. Koze mekeću iz staje. Moja ćerka im nosi seno da ih nahrani a uveče ćemo da pomuzemo mleko, sa penom, čisto planinsko, najzdravije jer koze pasu najbolje travčice od kojih su mnoge i lekovite. Onda skupljamo drva i unosimo unutra da založimo vatru u šporetu koji iako je star, odlično greje. Dok vatra pucketa ja kuvam čaj u čajniku a onda ga ispijamo sedeći na krevetu prekrivenom šarenim ćilimom. Moja Ines se žali kako je ćilim pomalo bocka. Neka bocka kažem ja, navićićes se za koji dan. Pravimo planove za sutra. Mogle bi da odemo kod komšije koji čuva konje. On ima i ona kola koja vuku konji, mogle bi da se provozamo malo a možda bi mogle i da jašemo. Vodićemo koze na ispašu. Razgovaraćemo sa vevericama, pevaćemo sa pticama, skupljaćemo grančice za potpalu u šumi. Tako je divno ovde, tako opuštajuće, bez gradske buke, vreve, zagušljivosti. Bez televizora, kompjuteta i telefona ali ne i bez knjiga. One su naš neizostavni prtljag, nosimo po neki roman i slikovnicu gde god krenemo. Šta više poželeti od ovoga?!
[…] Jelena Nikolic on „Mali, dobri svet“ Findusa i Petsona […]