Juče je bio jedan od onih dana. Dan kada ustanete i sve vas guši. Ustanete, popijete vodu, umijete se, izbrojite do deset, pa do sto, hiljadu… Ni makac – kamen na grudima i dalje stoji. Pomišljate kako bi bilo lepo danas negde otići – potrčali biste, plesali, pevali, vrištali, izduvali se… Bilo bi baš divno negde otići, ali ne ovog jutra.
Danas ste tu. Opet ste tu. Baš kao i svaki dan. Tu ste jer deca trebaju vas i vi im se dajete. Dajete se, iako imate osećaj da nemate više šta da date. Danas nemate…
Prethodno veče sam sa Markom imala razgovor o organizaciji kuće i vremena, o čišćenju, spremanju… Dan po dan, sve me je sve više, počelo da guši – pelene, čist i prljav veš, čisti i prljavi sudovi, rutina, kuća. Bio je to jedan od onih konstruktivnih razgovora, koji obaćava puno. Razgovor koji daje elan i nadu, ali za koji ste duboko u sebi sigurni da neće rešiti vaš problem. Neće, jer moj problem zapravo nije bila kuća, niti prljavi sudovi. Moj problem sam bila ja. Duboko u sebi sam to osećala, ali još uvek nisam bila spremna da to priznam.
Kada sam se tog jutra, treći put za tri dana, iskalila na Sari, znala sam da sam došla do granice. Otišla sam u sobu da ne bih pukla. Tamo sam dugo gledala svoj odraz u ogledalu, a zatim se pošteno isplakala. Bio je to moj šamar otrežnjenja.
Još neko vreme sam ostala tako posmatrajući se. Shvatila sam da sam predugo izbegavala da se pogledam – nerviralo me je ono što bih u ogledalu videla. Užasavala sam se te slike – ja, u preširokoj trenerici, nepočupanih obrva, u majici sa flekama od mleka i Sofijinog povraćanja. Odustala sam od gledanja u sebe, a negde usput, potpuno nesvesno, i od svojih želja.
Zaboravi čovek da i kad odustane od svojih želja, da one retko kad odustanu od njega. Trajno nastanjene u njegovom srcu, one se roje, a nove ideje se stvaraju – šta bih volela, na čemu bih radila, gde bih usmerila svoju energiju. Njima nije bitno kako u tom trenutku izgledamo, da li smo sređene, našminkane, koliko kilograma viška nakon porođaja imamo. One su naš izduvni ventil, naš vrh planine gde najdublje dišemo…
Te večeri, počela sam opet da pišem. Počela sam oko ponoći, sa Sofijom na sebi, jer nije htela nikako drugacije da zaspi. Kucala sam sporo, sa jednom rukom na tastaturi, a drugom na marami u kojoj je bila beba. Reči su nadolazile polako, nevešto, ali sa svakom od njih ja sam lakše disala. Negde oko 1 posle ponoći, Marko je krenuo na spavanje. Prokomentarisao je, više za sebe: ” Ti, verovatno, nećeš skoro”. Samo sam mu se nasmejala i slegnula ramenima.
Legla sam kada je već svanulo. Nakon manje od dva sata sna, već je došlo vreme dojenju i menjanju pelena. Ipak, ovog puta, jutarnja rutina mi je pala lakše nego ikad…
1 komentar
Prije godinu i po’ sam prošla kroz istu transformaciju. I našla izduvni ventil u pisanju. Način da razumijem ono što osjećam. Piši… piši. Kamo lijepe sreće da sam ranije počela 🙂