Ana Jovanović – mama koja piše dečje priče sa srećnim krajem

Ana Jovanović je Žena zmaj, ali stvarno. Te 2008 godine je zvanično dobila Cvet uspeha, a godinu dana kasnije i titulu Biznis dame Srbije.
Ona je preduzetnica, suosnivačica i direktorka Krojačeve škole. U marketingu je dugi niz godina i iza nje su brojni seminari, kursevi, radionice i treninzi.
Ali, ovog puta ne pričamo sa njom o poslu. Ovog puta razgovaramo sa njom kao mamom i autorkom knjige za decu “Mamine priče”, pitamo je kako mirišu godišnja doba na Avali, šta njenu porodicu čini snažnim timom i o kakvoj to promeni pristupa roditeljstvu razmišlja. 

1. Koja je prva mamina priča i šta te je inspirisalo da je prvi put ispričaš?

Prva priča koju sam pričala starijoj ćerki, Mariji, pre nego što smo dobili Anju, bila je “Medin crveni šešir”. Ona je tada imala dve godine i čitala sam joj slikovnice sa divnim ilustracijama. 

U jednom trenutku sam poželela da Marija bude glavni lik neke priče, a da u tu priču utkam i ljubav i toplinu prema životinjama i njenom dedi. Smatram sam da se i na taj način grade emocije prema članovima uže porodice.

Priča je pitka, sa blagim “zapletom”, prikladna za dvogodišnjake i miran  san.

2. Koju priču tvoje ćerkice najviše vole?

Svaka priča odgovara drugom uzrastu i knjiga prati decu kroz odrastanje i sazrevanje. To nisam radila svesno već sam priče prilagođavala njihovom uzrastu i interesovanjima u trenutku pričanja. Taj proces je veoma lep i tokom njega osećam žmarce u stomaku, uživam.

Trenutno obožavaju priču “Mazica nosi naočare” jer su u njoj glavni likovi njihovi drugari iz ulice, bez promenjenih imena. Društvo iz uluce se skupilo i pravilo kućicu od pruća, a onda su imali bliski susret sa leopardom koji je pobegao iz ZOO vrta. To je nežna priča za, recimo, decu od 3-4 godine u kojoj ima jedan trenutak jeze i straha, ali baš onoliko koliko deca u tom uzrastu očekuju.

3. Mamine priče osvajaju srca mnoge dece, da li u krugu porodice pričaš neke nove i spremaš drugu knjigu? 

Trenutno nisam stigla dalje od naslova “Vrtoglavi Toša i grofica Anđa”, ali znam da mi nije potrebno više od par nedelja da osmislim priče za novu knjigu. 

Nije jednostavan proces objaviti knjigu. Priče je prvo trebalo napisati u glavi, zatim ih zapisati, pronaći ilustratora sa kojim se dobro razumeš, a ja sam to pronašla u Tanji Trajković, pripremiti, prelomiti, srediti tekst, odštampati, objaviti (kako, gde, kako plasirati…). Dužna sam da napomenem da sam sve korisne informacije saznavala u hodu i da mi je blog Ane Gord bio najkorisniji izvor informacija u vezi sa objavljivanjem knjige.

4. Kako je biti mlada mama u četrdesetim? 

Ne znam drugi period, ne mogu da uporedim sa majčinstvom u dvadesetim. Mislim da sve dolazi baš kada treba, a da deca dobijaju roditelje onda kada su sposobni da brinu o njima. 

Možda nisam fizički izdržljiva kao mlađe mame, ali mislim da nas je roditeljstvo u ovim godinama oplemenilo i podmladilo.

Ne bih se menjala 🙂

5. Koji je najveći izazov sa kojim si se kao mama suočila i kako si ga prebrodila?

Čini mi se da svakog dana imam neki novi izazov. Događaj koji me je rasklopio i sastavio kao potpuno novu osobu je bio fras (febrilna konvulzija) koji je Marija imala sa 18 meseci. Taj strah za život deteta me je u potpunosti promenio i bitno uticao na mene kakva sam danas. Kasnije se još štošta nadovezalo, istog intenziteta, ali taj prvi strah mi je urezan u svest, u gen.

Dnevni izazovi se smenjuju, tako da sam baš danas razgovarala sa mamom dečaka koji je dva puta ošamario Mariju u školi. Učiteljica je ispravno reagovala, Marija je ispravno reagovala, ali sam ja tužna i pred novim izazovom – kako odreagovati, a mama dečaka je u još većem problemu jer ne zna na koji način da pristupi problemu da se ne bi ponovilo.

6. Po tvom mišljenu, šta jednu porodicu čini snažnim timom?

Neka zvuči kao kliše, ali to je uvek i samo i jedino: ljubav. Bezuslovna ljubav. Iz nje proističe sve ostalo. Svetomir i ja se volimo i pokazujemo tu ljubav, volimo decu i pokazujemo tu ljubav. Iz toga je sasvim očekivano da se izrodi i njihovo pokazivanje ljubavi prema nama, međusobno (uz sestrinske svađe, naravno), prema životinjama. Mi, Jovanovići, smo baš složan tim. Čak i kada se međusobno delimo u neke timove i takmičimo, a ja sam ona koja stalno govori da smo svi jedan tim, i tada smo tim.

Zajedničke aktivnosti, putovanja, stvaranje uspomena – sve nas to gradi kao tim.

Možda će zvučati neprikladno, ali jedna pesma mi je uvek u glavi: Majmun radi, što majmun vidi. Lepši opis je da su deca ogledalo roditelja.

7. Koja je vaša omiljena porodična igra?

Pantomime, a trenutno Tumblin’ Tower (izvlačenje gredica iz kule). Sada su malo porasle, pa možemo i više društvenih igara da igramo. Nedeljom volimo da navučemo zavese, iskokamo kokice, rasklopimo krevet i gledamo filmove.

8. Kako mirišu godišnja doba na Avali, na šta te prvo podsećaju?

Na san. Još uvek se nemo zahvaljujem na životu u Šupljoj steni. Oko nas je šuma, ptičice su počele da cvrkuću, puno je zelembaća, krtica, fazana, opojan miris bagrema, zlatna boja vazduha, ulica puna dece.

9. Nije mala odluka preseliti se iz grada na periferiju, šta je vas podstaklo na takvu odluku? 

Život u gradu je nama postao nepodnošljiv. Živeli smo u Zemunu, na samoj obali reke i u pešačkoj zoni. A onda smo vremenom umesto pesme iz kafanica više slušali interventnu. Gužva, nervoza, borba oko parking mesta. Mislila sam da to nije sredina za decu, koju tada nismo ni imali, i krenuli smo u višegodišnju potragu za kućom. Izbor je pao na Šuplju stenu i našu kuću koja nam je tada izgledala kao najlepši dvorac. Danas kada gledam slike vidim da je kuća bila u raspadu, nikako da shvatim zašto smo se odlučili baš za nju, ali nismo pogrešili.

Ovde deca imaju svoju slobodu, mačke, pse, drugove. Ceo život smo organizovali tako da nam je sve u krugu od desetak kilometara. Firma nam je na Avali, škola odmah pored firme. Prodavnice, lekari, različite aktivnosti za decu, sve je na nekih 6-7 km od nas i ništa nije nedostupno. Stvar je organizacije.

10. Čime voliš da častiš sebe?

Vremenom. Tišinom. 

A odmah posle i besciljnim šopingom. Nije važno šta ću kupiti već me sama šetnja po prodavnicama oslobađa napetosti.

11. Ti si mama, od skoro autorka, a najduže preduzetnica. Ispričaj nam priču o svom poslovnom putovanju. Možda i neku anegdotu koju rado pamtiš.

To je jedna vrlo dugačka priča, a početak je bio kada sam shvatila da želim svoje ime ispod svog rada. I tako sam napustila divnu poziciju i bezbrižnost rada u državnoj firmi i sa suprugom osnovala Krojača, IT kompaniju. Bila je 2006. i imali smo 0 dinara za početak biznisa, ali smo bili potkovani znanjem iz web razvoja i marketinga (frilenserski smo razvijali brend Krojača od 2003. godine). Roditelji su nam  kupovali hranu u tom periodu. Počeli smo u zemunskoj garsonjeri, nakon 6 meseci rentirali prvi prostor od 16 kvadrata i zaposlili prvog programera, 2010. godine smo osnovali i Krojačevu školu, koja je prerasla u moćnu eLearning platformu. Naš manjinski suvlasnik je postala i kompanija Infostud, a mi smo danas ostvarili jedan od naših ciljeva, a to je da stvorimo skoro automatizovani biznis.

12. Koji je najbolji savet koji si dobila, jedan vezan za roditeljstvo i jedan za posao? 

Za roditeljstvo: “Majčinstvo uglavnom dolazi iz glave, ne stvara se samo po sebi”. Ne bih u dubine razloga zašto mi je ova rečenica bila važna kada sam je čula, ko nas poznaje, shvatiće.

Nakon skoro 18 godina u biznisu, mogu da kažem da danas nisam osoba koja sam bila pre dve, pet, deset godina. Jednu od korisnijih poruka koju sam nedavno dobila je i ona o odnosu prema zaposlenima. Možda zvuči grubo, ali zahvaljujući ovoj rečenici znam gde smo Svetomir i ja grešili kao nadređeni i vlasnici biznisa: “Oni ne rade SA tobom, već ZA tebe”. Volela bih da mogu da budem tip poslodavca koji ima čvrst stav da “zaposleni rade za mene”, ali bih išla protiv sebe, pa zato više i ne zapošljavamo. Sada imamo spoljne saradnike (kompanije) i to će ostati naš izbor ubuduće.

13. Nismo te pitali a htela bi da podeliš sa nama ……

Razmišljam o promeni pristupa roditeljstvu u odnosu na naše roditelje i pokušavam da zamislim kakve će biti te buduće generacije i da li će im poći za rukom da svet učine boljim. Da li je to uopšte moguće, promeniti čoveka u jednoj-dve generacije? Volela bih da jeste i da smo im makar to ostavili kada nismo uređen svet.

• 

Facebook komentari