Totoro i mi

Keva.rs se već bavila dugometražnim crtaćem Totoro ovde. To je bilo za početak, ima potrebe da ga ponovo spomenemo, nije džaba to kultni crtać.

U mojoj porodici Totoro se gleda nekoliko puta godišnje. Tokom naših dogovora, izjava ljubavi ili netrpeljivosti, svakodnevno svira osam stotina izvođača koji u Budokanu obeležavaju dvadeset pet godina Gibli studija, zaslužnog za postojanje Totora. U ponekom džepu i u svakoj torbi, imam bar po žir ili semenku koju deca skupljaju s poštovanjem, a onda mi uručuju s poverenjem, iako znaju da pola prospem, izgubim i bacim…nije to važno i tu se razumemo.

Ipak, ima tu još nečega osim očiglednog fanatizma.

Ukratko, dve sestre, Sacuki i Mej, odlaze s ocem da žive na selo. Mama im je u blonici. Starija ide u školu a mlađa se bavi svim onim stvarima koje vam često idu na živce kod petogodišnjaka. Skuplja cveće, imitira sestru, vidi svašta, čak i ono što ne postoji, pa okolo prepričava…Dok tata radi za stolom u dvorištu, tutne mu na sto cvetove: „Tata, ja sam cvećarka“, a tati umesto da prekipi, da se izviče ili već objasni da se to ne radi, samo prekine s poslom, pogleda, nasmeje se i sve dobije smisao. Sestre se susreću sa novim životom. Pre svega, bez mame su. Zato ovu priču gledam kao priču o odrastanju tj. prihvatanju odgovornosti. Starija sestra je pred velikim zadatkom: izdržati sestrine detinjaste ispade, kućne poslove, neizvesnost u vezi s maminim zdravljem…Totoro je lik čije postojanje devojčice slute od samog početka. Naročito mlađa. On je šumski duh ili bog koji se pojavljuje u pratnji nekoliko manjih stvorenja…

– Totoro zapravo ne postoji? Je l’ da mama? – Pitala me je više puta ćerka. Smandrljala sam par puta odgovor, a onda sam bila u stanju uzbune. Ovo je jako važno pitanje, zahteva moju punu pažnju, a ni sama ne znam pravi odgovor.

– Zašto misliš da ne postoji? – počela sam da kupujem vreme pitanjem, a uzgred i da podstaknem njenu a i svoju maštu.

– Pa, devojčice ga uvek vide kad su same, niko drugi ga ne vidi…i takvo biće ne postoji…nije životinja…

Mnogo toga u mom detinjstvu je bilo je određeno polarizacijom: postoji/ne postoji, istina/izmišljotina, nauka/budalaština…Zabolela me je njena konstatacija, nije bila fer prema Totoru.

– Da, baš to što ga samo one vide je važno. Jesi primetila da ga vide samo onda kad im je teško? – pitala sam.

– Da…

– Totoro živi u nama, krije se. On je i naša skrivena snaga, naša tajna moć s kojom se srećemo u izuzetnim prilikama. On je snaga prirode u ljudima, zato se i zove još i šumski duh ili šumski bog.

– Aaaa, pa da. – prihvatila je odgovor koji sam ja zapravo dala i sebi.

Priču o Totoru, Mijazaki je stvorio prema doživljaju iz svog detinjstva, kad je njegova majka bila u bolnici. Zašto glavni junak nije dečak, već dve devojčice? To me kopka. Negde sam pročitala da Mijazaki dugo pravi priču i pažljivo radi na detaljima. Imena devojčica znače mesec maj. Starijoj je pripao tradicionalni japanski naziv, a mlađoj savremeni. Totorovo ime je igra značenja: tumači verziji na engleskom kažu da je Mej htela da kaže da je videla trola (knjiga koju čita na koricama ima ispisanu ovu reč), ali nespretnim izgovorom šumski duh (kombinacija više životinja i bića važnih u japanskoj mitologiji) postaje Totoro. U japanskoj verziji ona mu navodno daje ime prema njegovoj izjavi „Do do ro” što znači: „Još mi se spava”. 

U najavnoj špici gmižu gusenice, vide se punoglavci, priroda sluti preobražaj nužan za opstanak. Japan je u vreme Mijazakijevog detinjstva bio u preobražaju: II svetski rat je bio završen, pobednička zapadna kultura je krenula u nova osvajanja. Danas znamo da je čitav svet u preobražaju. Mijazaki je negde rekao da živimo u vreme kad o siromaštvu treba govoriti u duhovnoj, pre nego materijalnoj kategoriji. Šta u takvom svetu znači „bogatstvo života“. Meni je Totoro udahnuo bit u tu šuplju floskulu. Kad sam malodušna, setim se da je moja odgovornost da znam da Totoro sedi na drvetu, gleda od gore i svira. Moja odgovornost da verujem da noću igra i svom težinom tela daje ritam semenju koje pušta korenje i raste. I uvek je tu negde u mraku. U šumi. Može da se nađe, da nam otkriva tajnu i bude oslonac u preuzimanju odgovornosti.

Hvala Totoro, hvala Mijazaki.

Facebook komentari