Manastir Manasija, Resavska pećina i vodopad Lisine sa decom

Pre par nedelja je bilo divno vreme i rešili smo da decu (ćerka ima 5, a sin 2,5 godine) odvedemo na jednodnevni izlet u okolini Despotovca. Kada dobijete decu velike su šanse da će roditelji njihovih drugara postati i vaši drugari (benefit roditeljstva :)) pa smo na ovu mini avanturu krenuli sa još jednom petočlanom porodicom (drugari od 5, 7 i 10 godina).

Posle doručka i kafe, krenuli smo na put u 9 ujutro. Od Zemuna do manastira Manasije će vam trebati oko dva sata vožnje kolima. Do Despotovca idete auto putem, a narednih 30 km, koliko ima do manastira, nastavljate lokalnim putevima. Kako su naši klinci ranoranioci, uspeli su dobrano da odspavaju u kolima, malo grickaju, dosta pevaju, zapitkuju, mudruju i svega par puta pitaju kad stižemo i zašto već nismo stigli.

Manastir Manasija je jedan od najznačajnijih spomenika srpske srednjovekovne kulture i najznačajnija građevina koja pripada takozvanoj „Moravskoj školi“. Zadužbina je despota Stefana Lazarevića i zidan je u periodu 1407 – 1418 godine. Ceo kompleks je opasan velikim zidovima koji su služili za odbranu. Iako je sačuvana tek trećina fresaka u manastiru, živopis Manasije spada u red najvećih dometa srednjovekovnog slikarstva.

Nakon obilaska crkve, zidina, obaveznog paljenja sveća, kupovine suvenira, suočavanja četvoro roditelja sa pitanjima od kojih zastaje dah – zašto monasi/monahinje žive u manastiru, šta se dešava kad neko umre, zbog čega palimo sveće za žive gore, a dole za mrtve, sa kim su ratovali, ko je ratovao, zašto je ratovao, koliko je težak onaj mač u onom kovčegu, od čega je napravljen i ko ga je koristio, šta je svetac, a šta Bog, kad je Sveti Sava postao svetac i zašto je postao svetac…, uradite sledeće:

govorite tiho, udahnite duboko i napravite interni plan dokvalifikacije sa onim roditeljima-saborcima, ali iz oblasti istorije, građevine, arhitekture, teologije, biologije, fizike, nuklearnog istraživanja i kvantne fizike, a sve u skladu sa ličnim interesovanjima.

Posle provedenih skoro sat vremena u manastiru, krenuli smo ka Resavskoj pećini. Lokalnim putevima do nje stižete za 20ak minuta. Organizovan obilazak sa vodičem počinje na pun sat i traje do 45 min. U okolini pećine postavljene su ljuljaške i klackalice, a od ove godine i avantura park pa ćete sigurno imati čime da animirate decu do početka obilaska. Kako smo stigli pola sata pre ture, imali smo dovoljno vremena i za užinu.

Deca do 7 godina ne plaćaju ulaz, ulaznice za učenike su 250 din, a za odrasle 300 din. Temperatura u pećini je u svakom periodu godine 7 stepeni, obavezno ponesite jaknu, a lična preporuka je i obuću koja je zatvorena i u kojoj se ne klizate (pošto je pod pećine vlažan i klizav). Iako je kompletno uređeno 800 m pećine za obilazak – pod je popločan, postavljena rasveta, napravljeno stepenište, rukohvati, Stefana (2,5 godine) je tata nosio tokom obilaska jer dvogodišnjaci ponekad misle da je njihov plan obilaska ipak bolji od rute jednog vodiča, da je buđenje onog slepog miša koji je vodič spomenuo obavezna aktivnost, a da baba Roga živi baš u onom ćošku koji vodič nije pokazao :).

Deca su bila fascinirana lepotom ukrasa pećine, kao i mi, a poseban utisak na nas starije je ostavila uređenost pećine, njene okoline i briga za najmlađe posetioce. Iako su vrtićka deca po izlasku izjavila da im klecaju noge od umora, ni jednom se u pećini nisu pobunila. Mislim da nisu imali kada da misle na umor od uzbuđenja.

Umorni i gladni, bilo je vreme za ručak i novu prirodnu lepotu! Vodopad Veliki buk ili Lisine. Za 20ak minuta bili smo na ovoj, zaista fenomenalnoj, lokaciji. U podnožju vodopada smestili smo se u restoran i dok smo čekali na naše porcije pastrmki, uživali sa klincima rastrganim između igranja u parkiću, fudbalskom terenu, razgledanju pravog pravcatog mlina, stavljanja mlinara na životne muke postavljajući mu 1000 i 1, pa još 1 pitanje, vodopada, riba i savladavanju mostića, panjeva i takmičenja u bacanju kamena s ramena.

U ovim momentima važno je da ponavljate mantru koju ste usvojili po rođenju deteta-  garderobu pere mašina, a rezervnu presvlaku imam u rancu! Ukoliko dete ne jede ribu, ovde će je projesti. Eto koliko je dobra. Onu porciju ćevapa, koju smo naručili za slučaj da se neko dete ipak raznjače zbog ribe, je pojeo tata. Kako za kafu nije bilo vremena, kao ni za sokiće, jer čim su strpali poslednji zalogaj, ustali su spremni da nastave istraživanje, ručak smo platili nešto više od 4000 din. Opremljeni vodama, krenuli smo do izvorišta vodopada koji se nalazi 300- 400 metara iznad restorana. Ostali smo oduševljeni okolinom i sređenošću staza za šetnju. Uz vrlo malo povremenog nošenja najmlađeg člana istraživačkog tima, uspešno smo savladali i taj uspon.

Izazovi za male istraživače vrebaju sa svih strana – cveće koje čeka da bude ubrano, kamenje da bude bačeno u potok, voda koja izvire iz najsitnijih rupa koje sigurno baš njihovi prstići mogu da zapuše, granje koje je stajalo na zemlji čekajući da ih baš oni pokupe i nose sa sobom kao najdragoceniju stvar u svojim životima, zemlja koju treba pretvoriti u najukusniji obrok na svetu (valjda za onih 500 ljudi koji čekaju da prođu kroz njihovu kuhinju, a za koju ste i vi i ti šetači naivno verovali da je staza za šetnju… ) Sad ponavljajte novu mantru – dete je deo prirode i treba da bude u dodiru sa njom. Kombinujte je sa prethodnom! U suprotnom neće delovati 🙂

U povratku sa izvora vodopada, svratili smo na kafu u jednom od restorana koji, za divno čudo ni najmanje ne narušavaju prirodno okruženje i u potpunosti su podređeni istoj. Dok mi ispijamo kafu, oni treniraju živce zaposlenima u restoranu, iskopavaju crve, ljuljaju se, razmeštaju ono dekorativno kamenje oko drveća, cveća i potočića, beru i sakupljaju preostalo cveće i granje, mame osmehe, traže da piške, kake, piju vodu (x5), saučestvuju u farbanju stabala drveća i ukrašavanju restorana, igraju fudbal na poljani, čuvaju se… Već je 6 sati popodne i spremni smo za polazak. Klinci su zaspali čim smo krenuli i prespavali ceo put od 2 h do dolaska u Bg.

A mi… Mi smo uživali. U prirodi, društvu i deci, a posebno u osećaju da i u Srbiji ima divnih mesta za obilazak i divljenje. Pozdravili smo se sa ovim krajem do sledećeg obilaska (nismo ovog puta imali vremena za Park minijatura, Prirodnjački muzej u Svilajncu, manastir Ravanicu) jer valjda su najlepša baš ona putovanja koja inspirišu i pokreću na akciju i posle kojih planirate nove životne avanture.

Facebook komentari