Doktorica stoji kraj kreveta, crne kose i oštre šminke obasjane reskim neonskim svetlom. Monotonim glasom deklamuje rezultate ispitivanja: iako je trudnoća rizična zbog hroničnog visokog pritiska i na snimku beba izgleda malo manja nego što bi trebalo da bude u tom mesecu, svi nalazi su uredni. Trudnica bi trebalo da unosi malo više proteina, ali inače bi trebalo da nastavi po istom, tako da će joj biti zakazana redovna kontrola za dve nedelje.
Trudnica, umesto da ćuti i klima glavom, bira taj trenutak da se oglasi.
„Neću moći za dve nedelje, ako bismo mogli da zakažemo za mesec dana,“ kaže ona i dodaje, iako je niko ništa nije pitao, „idemo na more“.
Na trenutak se na prostoriju obrušava muk. Doktorici je potrebno par sekundi da se pribere, da obradi prvo informaciju da trudnica ima nešto da kaže, a zatim i da to što govori ne predstavlja slepo saglasje sa onim što joj je rečeno.
„Kako to mislite, idete na more?”
„Pa, eto, planirali smo da odemo do mora na dve nedelje, pa ako može, da zakažemo pregled za mesec dana“, kaže trudnica. „Rekli ste da su svi nalazi uredni“.
Doktorica je revoltirana. Ovo stvorenje se usuđuje da se ne slaže, da dovodi u pitanje odluku koju je ona donela. Steže usta, mršti se, mlatara papirima, diže glas.
„Pa znate šta! Ako… ako je vama to važnije… To… to je vaš život! Ja-ja-ja… ne znam, stvarno!“
Revoltirano, doktorica okreće leđa trudnici i nastavlja sa obilaskom ostalih, normalnih i poslušnih pacijentkinja.
Pacijentkinja. Tako se kod nas tretira trudna žena. Kao neko ko je bolestan, koga su zarazili seksualno prenosivom bolešću i koga je potrebno lečiti sve dok se taj problem ne reši, dok ne postane opet normalan.
Naravno, nije nam bilo baš sasvim svejedno nakon takve reakcije, uvuče se nekakav nemir u čoveka iako smo racionalnim delom uma razumeli da je njen ispad bio krajnje besmislen. Trudna žena nije bolesna, ona je trudna. Hipertenzija u ovom slučaju postoji od ranije, nije posledica trudnoće i uspešno je držimo pod kontrolom standardnom terapijom, bez ikakvih incidenata. Uostalom, da li je za nekoga ko boluje od hroničnog visokog pritiska uzrokovanog stresom bolje da sedi u zagušljivom i vrelom velegradu gde ga svaki dan dočekuju mejlovi i pozivi sa problemima sa posla, ili da provede dve nedelje van dometa, na svežem vazduhu, uz mediteransku ishranu dok odmara pod borovima uz zrikanje cikada i huk talasa?
Nismo, doduše, bezglavo uleteli u tek bilo kakvu avanturu. Trudna žena jeste u drugom stanju i nije pametno zaputiti se u neku zabit gde nema ni puteva ni lekara, jer može da dođe do nepredviđenih situacija, tako da je naš prvi izbor – zatureni naturistički kamp poput Punta Križe ili polupusto daleko ostrvo poput Visa ili Mljeta – definitivno otpao. Odlučili smo se za Krk, u Hrvatskoj – u pitanju je kopno (ostrvo vezano mostom) i u neposrednoj blizini su veći gradovi poput Rijeke sa pripadajućim medicinskim centrima, a put traje oko šest sati i ide se autoputevima. Na kraju nam hazarderski neizdrž ipak nije dao mira, pa smo za prvu polovinu letovanja uzeli sobu na spoju ostrva Lošinj/Cres, u neposrednom komšiluku Krka. Čitava Istra (uz Kvarner) je u tom smislu jako pogodna, pošto je sve blizu, „civilizovano“ je, ali opet izuzetno lepo i prijatno za odmor. Pretpostavljam da se, ako krećete negde južnije iz Srbije, više isplati neko drugo odredište, ali je jako važno da rastojanje u ovom slučaju merite „američkim“ sistemom – po broju sati potrebnih da se tamo stigne, a ne po geografskoj udaljenosti; Crna Gora možda jeste fizički bliže, ali je put do tamo em izuzetno stresan, em traje jako dugo. U avion, koliko znamo, teško puštaju trudnice u odmaklijim stadijumima trudnoće.
Uglavnom, spakovali smo jastuk i ćebe, pripremili „gnezdo“ na zadnjem sedištu, poneli dosta vode, sokova i hrane za slučaj da se negde usput zaglavimo u gužvi, a pored ostalih bitnih stvari (pasoš i novac) proverili da li smo spakovali sve potrebne lekove i sat vremena pred ponoć smo se zaputili put mora. Plan je bio da dva velika autoputa, od Beograda do Zagreba i od Zagreba do Rijeke, prevezem tokom noći, dok je temperatura prijatna. Ako bih se umorio u bilo kom trenutku, opcija je bila da stanemo negde kraj puta i da dremnem, ili ako smo već blizu odredišta, da trudnica preuzme volan i završi putovanje. Do granice mi je pravila društvo, potom je zadremala na suvozačkom sedištu (ovo se pokazalo kao greška – spavanje u poluležećem položaju, na leđima, pritiska centralnu aortu, tako da se nakon nekog vremena probudila nažuljana), da bismo je negde oko Zagreba prebacili na zadnje sedište (ležeći postrance je pravi način da se putuje) i potom sam je probudio kada se more ukazalo na horizontu. Nakon što smo prešli Krčki most, prepustio sam joj volan i prilegao da kunjam u gnezdu.
Daljih avantura, zapravo, nema. Glavni problem sa trudnicama i morem jeste kako stići do njega. Nakon što ste tamo, sve što je potrebno jeste da pustite trudnicu niz vodu, i ona sama pluta.
Ko bi rekao…
Dobro, možda ipak ima još ponešto da se kaže – vode oko Istre su hladnije nego južnije, tako da u more valja ulaziti polako – ako ste zimogrožljivi, to će svakako biti tako, a ako ste od onih što hrabro skaču u vodu sa stene, pa, u ovom slučaju svakako nećete baš mnogo skakati. Komentari iskusnijih trudnica sa blogova koje smo prelistali pre puta ukazivali su na to da bebe u stomaku uživaju u bućkanju u plićaku i u plivanju – ovo nismo primetili, beba se uglavnom primirila u vodi, i „đuskala“ na suvom.
Na standardnim plažama je, naravno, gužva, tako da su nama mnogo više prijale (kao i inače) FKK (nudističke) plaže, na kojima po pravilu ima manje ljudi, i svi su mnogo opušteniji (često u svakom smislu te reči). Na obe vrste plaže je, pored roditelja sa malom decom, bilo mnoštvo trudnica, naravno iz zemalja koje se normalno ophode ka njima. Niko nije smatrao da je neobično videti trudnu ženu na plaži, a većina ih je prešla mnogo duži put od nas (recimo to ovako – krenule su na put autobanom).
Dupli zaron
Jedino na šta je stvarno potrebno obratiti pažnju jeste da trudnice mnogo lakše i brže gore na suncu nego uobičajeno – u pitanju je nekakav hemijski disbalans u odnosu na uobičajeno stanje u telu, te je potrebna jača zaštita i više izbegavanja sunca, inače rizikujete crvenilo, alergiju na sunce i, iz nekog čudnog razloga, da pocrnite kao da ste nosili sunčane naočare, iako možda niste. Drugi problem sa hrvatskim primorjem je što su plaže uglavnom stenovite – često je veoma teško izvući se iz vode preko oštrog, a klizavog kamenja prošaranog ježevima, čak i bez napupelog stomaka koji vas sa svojih dodatnih pet do deset kilograma izbacuje iz ravnoteže. Ipak, tu i tamo postoje delovi gde su predusretljivi ljudi montirali metalne stepenice za ulazak i izlazak, a čak i kad je plaža potpuno divlja, uvek postoji utabana „stazica“.
A visok pritisak?
Trudnica u opasnosti.
Na njega smo zaboravili dok smo bili tamo. Sa mobilnim telefonima zaboravljenim u apartmanu, bez poslovnih problema i mejlova, u senci borova i uz pesmu cikada dok talasi zapljuskuju stenovitu obalu, pritisak je nekako sam od sebe krenuo da se reguliše. Ponovo je počeo da treperi tek kada se približio poslednji dan, kada smo spakovali stvari i zaputili se kući, ovaj put promućurnije prebacivši trudnicu na zadnje sedište već u prvoj etapi puta.
Mesec dana nakon prethodne kontrole, doktorica ponovo stoji kraj kreveta, crne kose i oštre šminke obasjane reskim neonskim svetlom. Monotonim glasom deklamuje rezultate ispitivanja: iako je trudnoća rizična zbog hroničnog visokog pritiska, na snimku beba izgleda malo veća nego što bi trebalo da bude u tom mesecu i svi nalazi su uredni. Trudnica bi trebalo da unosi malo više proteina, ali inače bi trebalo da nastavi po istom, tako da će joj biti zakazana redovna kontrola za dve nedelje. Trudnica, kako i treba, ćuti i klima glavom i doktorica nikada neće saznati da joj se, u sebi, iz sve snage plezi.
Facebook komentari
No Comments