Problem je u tome što odrasli uglavnom smatraju da su pametniji od dece, što na žalost nije tačno. Još je žalosnije što odrasli imaju moć, a deca nemaju, tako da umesto dečije pameti na ovome svetu uglavnom vlada glupost odraslih. Ne znam u kom se to trenutku desi da pametna deca postanu glupi odrasli i da zaborave svoju dečju pamet. Zato bih svim odraslima toplo preporučila da što više čitaju slikovnice i knjige za decu, jer iz njih mogu jako puno toga da nauče. Tačnije, mogu da se prisete i podsete na sebe kad su bili pametna, radoznala i odvažna deca, koja se nisu bojala ni najstrašnijeg zmaja, već su u njemu gledala biće vredno zanimanja i pažnje.
Ana Đokić, pisac za decu, intervju za list Danas
Znam da bajke nikada nisu prestajale da postoje. Menjali su se akteri, kostimi, kraljevstva, jelovnik, neprijatelji, arhitektura, ali kako god da okreneš, ispod tih kozmetičkih elemenata suština je ostajala nepromenjena. Svako zna svoje mesto – imamo junaka koji je otelotvorenje dobrog, onih pravih, funkcionalnih ljudskih vrednosti, univerzalnih, apsolutnih, koji čuvaju svet. Zatim, imamo i junaka koji je otelotvorenje zla, praktičara vrednosti koji zagađuju, usporavaju, urušavaju svet i izbacuju ga iz svog koloseka. Tu je i mnogo onih koji pomažu ili odmažu jednoj ili drugoj strani, u zavisnosti od toga za koju stranu su se opredelili, ili za koju su imali više naklonosti, ali i snage. Nije svako rođen da vodi ili da se bori. Ali sâm odlučuje kome u svojim aktivnostima pomaže. Bilo, jeste i biće. Od epskih vremena do savremenih bajki.
Strah je uvek bio na crnoj listi, na strani zla. Čemu on uopšte služi? On je tu da nas čuva od potencijalnih opasnosti koje nas mogu ugroziti, da nas upozori i dâ nam dodatnu snagu ako treba da se borimo za sebe. I tu bi trebalo njegova priča da se završi. Međutim, on dolazi i u okolnostima koje po nas ne samo da nisu loše, naprotiv. Kada treba da sednemo u avion i odletimo na drugi kraj sveta, na primer. Ili kad treba da sednemo i zapišemo ono što nam se godinama mota po glavi. Ili kad treba da uđemo u lift i prištedimo malo svoje zglobove. Ili kada treba da pokucamo na neka vrata, iza kojih nas čeka bolji posao, zdravije društvo, princ na belom konju… Tu strah nastavlja da priča svoje priče — budalaštine, ako mene pitate. Njima vas samo odvraća od smislenog delanja, dajući vam “dovoljno ubedljive i logične razloge” za povlačenje. A mi im, šašavi, verujemo i držimo se podalje od mnogo toga što bi nas moglo usrećiti. U stvari, uplašimo se zmaja i zatvorimo se u svoj sigurni zamak koji s vremenom postaje sve skučeniji a mi sve nervozniji.
To je tako kod nas odraslih. Deca su mnogo hrabrija, čak i kad se plaše. A ogromna je lepeza njihovih strahova: mrak, grmljavina, policija, lopovi, duhovi, u našoj porodici se prepričava i kako se jedan sada veliki dečak plašio popova, i kako se jedna sada velika devojčica plašila da će da će “da otiđe” kroz slivnik u kadi kada mama posle kupanja pusti da voda oteče.
Strašna priča Ane Đokić decu kroz bajkovit ambijent uči kako strahovi i nisu takve zverke kakvim nam se najčešće čine. Iako se celo kraljevstvo diglo na noge kada se grozni, ružni, ma strašni zmaj! pojavio na prozoru zamka, od kralja Alonsa IV i kraljice Anabele, do njihovih dvorjana i hrabrih vitezova, jedan mali neprimetni dečak, princ Almo, rešio ga se na najdivniji način – bez borbe, isukanih mačeva, teških reči, bez ijedne rane. Princ Almo strašnog zmaja sačekao je s oduševljenjem, a uništio ga je svojim upornim pitanjima, svojom (dečjom) radoznalošću. I iako je ovo rešenje za nas velike možda izvor sjajnog humora i smeha, ostavlja nam prostora da ozbiljno razmislimo o tome da li smo zapostavili sopstveni dečji dar, radoznalost kojom ne samo da ubijamo strahove, već neprestano, sa svakim novim danom, pronalazimo nove načine da otkrivamo nešto novo, da se radujemo i da bez obzira na sve idemo dalje, naoružani ljubavlju prema svetu. Ne verujući strašnim pričama koje se motaju u našim glavama, naravno.
Ova strašna knjiga je slikovnica. Ona savremena – pametna, ali i lepa slikovnica, jedna u nizu onih koja nisu puka didaktična sredstva za najmlađe, već mogu biti visokovredna umetnička dela – i likovna i književna, kako je autorka rekla u pomenutom intervjuu. Dušan Pavlić, odavno nam poznat po predstavljanju dečjih svetova sa mnogo detalja (mačke su tu neizostavne!), koji pričaju svoje male priče u priči, upotpunio je ovu o Almu i strašnom zmaju s mnogo boje, humora i vedrine, i jednu naizgled srednjevekovnu bajku smestio u blisko okruženje XXI veka. Gde su oklopi, tu su i fliperi, i teleskop se odlično slaže uz krunu. Nije ni važno. Rekoh vam već, bajke nikada nisu ni prestajale da postoje.
Slikovnicu Strašna priča možete kupiti u knjižari Kreativnog centra.
No Comments