Šta je saznala mala Bubamara – glasna knjiga o jednoj tihoj bubamari

Džulija Donaldson, autorka Grozona, zadala je drugima, ali i sebi, težak zadatak. Voljen, čitan, mažen, pažen, Grozon je brzo osvojio naša srca, kućne biblioteke, avanture, snove, crteže. Vest da je napisala i objavila novu knjigu mogla je da znači samo jednu od dve stvari – loš pokušaj da napravi nešto slično ili još jednu sjajnu ideju. Kako sam se samo oduševila kad sam shvatila da je reč o ovom drugom! Sve ću da vam pričam, samo polako.

Glavna junakinja ove priče je najmanji i najtiši stanovnik jedne sasvim obično-neobične farme. Zajedno sa kokoškom, guskom, patkom, ovcom, svinjom, konjem, psom, kravom i dve mačke živi i jedna mala bubamara. Životinje se predstavljaju i javljaju glasovima, ponosno, glasno, grlato. Jedino malecka bubamara stalno ćuti. Jedne večeri dva uljeza kuju plan da ukradu kravu šampionku sa farme, prateći mapu. Jedina koja ih vidi i čuje je naša mala junakinja, koja obaveštava ostale prijatelje životinje i smišlja plan kako da spasu kravu i kazne nevaljalce. Na kraju lopovi bivaju kažnjeni i uhapšeni, život na farmi se nastavlja, a mala bubamara ostaje i dalje najmanji i najtiši član ove vesele i bučne družine.

Džulija ume da izabere saradnike – tako je ovu knjigu sjajna Lidija Monks ilustrovala u stilu kolaža, neobično stilizovanih i “nalepljenih” sličica i detalja. Jasna je, vedra, jarkih boja i prosto osvaja reljefnim, šljokičastim koricama koje bude sva čula.

Napisana u prepoznatljivom dobrom stihu, kružne kompozicije, sa velikim brojem ponavljanja – Mala bubamara je stvorena za čitanje naglas. Dule obožava oglašavanje životinja, učestvuje, smeje se, uživa. Knjižica je inteligentno napisana i duhovita, i ima jedan važan zaplet koji je čini tako zanimljivom i originalnom, vrcavom i vickastom. Ponavljanja poput refrena omogućava deci da brzo uđu u štos, nauče tekst, uhvate ritam i uključe se u čitanje. Razvija pamćenje, razmišljanje, osećaj za ritam i dinamiku, jer se svaki put čita drugačije.

Posebna zanimljivost je da se mala bubamara nalazi na baš svakoj stranici knjige, skrivena na raznim šašavim mestima, u različitim veličinama. Negde će je odati trag, a negde ćete baš morati da se potrudite da je sa mališanima pronađete. Nama je ova skrivalica posebno zabavna.

Detalj sa čitanjem mape je sjajna ideja – deca imaju priliku da se upoznaju sa tim kako mapa funkcioniše, mogu prstićem da prate put do kravine štale i tako prave malu mapu uma da nauče tekst o tome gde se koja životinja na farmi nalazi.

Knjiga koja drži pažnju, koja vozi, klizi, peva. Knjiga koja se lako čita i ne prestaje da zabavlja. Međutim, mene kao mamu je osvojila i za Bubamaru emotivno vezala jedna važna poruka koju sam u njoj pronašla. Poruka da je svaka jedinka važna i vredna, da svako, ama baš svako ima nešto pametno što može da nas nauči. Da nisu uvek oni najglasniji i najsnalažljiviji – najmudriji. Da mudrost i dovitljivost leži često u onima malenima, ćutljivima, čiji glas se ne čuje svaki dan, a kada se čuje – zaslužuje da mu posvetimo pažnju. U knjizi se nigde ne čuje bubamarin glas – čak i kad govori, ona šapuće – ali ono što ona kaže najvrednija je i najkorisnija ideja u čitavoj knjizi. Isto kao sa decom – možda je ta umanjena perspektiva nekog ko sa strane posmatra veliki i ozbiljan život odraslih pravi, novi ugao iz koga se mogu videti i rasplesti nepravilnosti. Možda je mali trik sve što nam je potrebno da perspektivu izvrnemo naopačke i svet vidimo drugačije.

Facebook komentari