Zašto još nisi rodila?

Zašto nemaš decu? Zašto još uvek nisi rodila? Sad hoćeš bebu, pa šta si čekala do sad? Kako misliš sama da gajiš dete? Jesi ti uopšte razmislila šta to znači? Zar ne misliš da je to sebično? Zašto u startu osuđuješ to dete na život bez oca? …

Koliko puta su vam ovakva pitanja bila upućena, što od dobronamernih ljudi što od dušebrižnika? Ja sam ih se dosta naslušala i još uvek ih naslućujem u pogledima ljudi kada im saopštim svoju odluku da rodim dete putem vantelesne oplodnje sa donorskom spermom, pogledima punim neverice, sumnje, nepoverenja, a često i osude. (Više o tome pisala sam u “Beba posle 40-e“)

Da se razumemo, nikome ne dugujete odgovore na ova pitanja. Nikome ne morate da polažete račune za sopstvene izbore, strahove, nemogućnosti, želje i neželje. Svako ima pravo na svoj put i svoj tempo.

Dakle, nikome ne dugujem objašnjenja, ali ih dugujem samoj sebi. Ova pitanja se u meni nisu javila tek u trenutku kada sam poželela dete. Živimo u društvu gde nam se ovakva pitanja svakodnevno nameću kroz medije, javne debate, razgovore sa prijateljima. Svaka žena u Srbiji se vrlo brzo u svom životu zapita da li želi da bude supruga i majka i to najčešće tim redom. Kako u jednom patrijarhalnom društvu koje se zasniva na jakim tradicionalnim vrednostima porodice sme neka žena da kaže da ne želi da bude supruga i da ne želi da bude majka?

Pritisnuta tom tradicijom sa jedne strane, očekivanjima društva koje me posmatra kao sredstvo podizanja nataliteta i očuvanja srpstva, i svojom buntovnom prirodom sa druge, znanjem da sam ja mnogo više od supruge i majke, mnogo više od dobre učenice i poslušne ćerke, moja rana odluka je bila da svemu tome kažem NE! Ne braku u onom tradicionalnom smislu kako mi se tada predstavljao, ne deci s kojom nikako nisam umela i to videla kao još jedan znak da ne treba da ih imam.

Taj pritisak komformizma koji sam osećala uterao me je u buntovni mod pre nego što sam sebi uopšte dala šansu da sagledam šta je to što JA želim, kakav život želim za sebe i da li on nužno mora da liči na život moje bake i moje mame, na živote ljudi oko mene. U tim veoma mladim godinama nedostajala mi je zrelost i životno iskustvo da sagledam ova pitanja iz sopstvenog ugla, bez prizmi koje mi okolina nameće.

I dok su se kasnije moje ideje o braku i partnerskom životu menjale, gde sam postepeno shvatala da brak nije nekakav model partnerskog života zacrtan u kamenu, već da ja odlučujem kako će moj brak da izgleda, kako će da funkcioniše odnos između mene i mog partnera, ideja o nemanju dece se nije mnogo razvijala. Nisam se preterano njome bavila, ali se u jednom momentu u meni jeste iskristalisala misao da ako bih slučajno zatrudnela da ne bih mogla da abortiram.

Iako sam glasna zagovornica prava žene da bira šta će biti sa njenim telom i smatram da o tome ne sme da odlučuje ni država ni crkva ni zakon ni muškarac, moja intimna odluka je bila da ako se nađem u toj situaciji, ne abortiram. Možda je to već trebalo da mi bude znak da problem nije u mojoj želji da imam decu, već u nečemu drugom.

Ožiljci

U tim kasnim 20-im i ranim 30-im godinama, za mene je partnerski odnos bio primaran, a deca su mi predstavljala krunu tog odnosa, nešto što se rađa iz ljubavi dvoje ljudi. O ideji da sama imam i gajim dete, nisam ni razmišljala. Tome je sigurno doprinela i činjenica da sam i ja sama odrasla bez oca, u porodici razbijenoj njegovom smrću kada sam još bila mala, porodici koja nikada više nije zacelila i zaličila na porodicu iz mojih sećanja i zamišljanja.

Gubitak oca za mene je bio velikih krah, moj prvi susret sa smrću i idejom da svet nije bezbedno mesto i da preko noći mogu da ostanem bez nekoga koga mnogo volim. Njegov odlazak ostavio je u meni rupu koju nisam umela da ispunim ničim drugim osim ljutnjom, prezirom i bolom i stvorio jaz između mene i drugih ljudi koji 30 godina kasnije još uvek zatvaram.

Ne samo da nisam želela da i moje dete prolazi kroz to, već me je i sama ideja da bih mogla da završim kao moja majka, da ostanem udovica sa dvoje male dece, oblivala užasom i jednim parališućim strahom koji je sve vreme radio u meni, mleo me tiho u pozadini dok sam se na svesnom nivou zavaravala idejom da ja donosim jednu racionalnu i odgovornu odluku da nemam decu.

Strah da ću biti ponovo ostavljena, da ću ponovo doživeti taj bol gubitka voljene osobe lišavao me je istinske ljubavi i bliskosti ne samo sa partnerima, već i sa porodicom i prijateljima. Držala sam ih sve na bezbednoj distanci, ne shvatajući zapravo da jedina žrtva te distance sam ja.

Previranja

Možda srećom, a možda i ne, moja priroda me oduvek terala da kopam duboko po sebi, da razumem šta osećam, šta mi se dešava i zašto mi se dešava i ta priroda i ljubav prema psihologiji su me odveli na terapije, individualne i grupne, i mnoge psihološke radionice.

I dok su svi oko mene provodili svoje 30-te unapređujući se profesionalno, gradeći karijere a mnogi i porodice, ja sam te godine provela u dubokom preispitivanju sebe, upoznavanju svoje prirode, razumevanju sebe i razvijanju empatije i prema sebi i prema drugima.

Tokom tog rada na sebi, došlo je naravno i pitanje da li ja želim decu i, još važnije, da li treba da ih imam. Svi moji strahovi i sumnje još jednom su isplivali: da li bih ja bila dobra majka? Šta ako odgajim neurotično i nesrećno dete? Šta ako padnem u depresiju i nisam u stanju da vodim računa o detetu? Šta ako to dete nesvesno pokupi sve moje strahove? Šta ako ne umem da ga naučim kako da bude srećno? Kako da ga zaštitim od loših spoljnih uticaja? Da li ću moći da tom detetu pružim stabilan život i sve što mu je potrebno? Šta ako to dete bude imalo posebne potrebe – da li ću umeti, da li ću imati dovoljno snage da se izborim sa tim i pružim mu sve što mu je potrebno?

Plašila me je silina ljubavi koju bih osetila prema tom detetu i mogućnost da je onda izgubim. Da li se usuđujem da nekoga toliko volim? Da li smem da rizikujem još jedan gubitak?

Mnogo sam razgovora vodila na ovu temu, što sa prijateljima, što na terapeutskoj grupi. Pravila sam liste za i protiv roditeljstva, pasionirano branila svaki argument zašto bih ja bila loša majka, zašto nisam spremna za to, koliko bi bilo neodgovorno prema tom detetu da zadovoljavam svoje instinkte ili želje, a da zanemarim svoje realne mogućnosti.

I tako dalje i u krug, iznurivala ih svojim razlozima, ubeđivala da sam u pravu sve vreme potajno priželjkujući da me ubede u suprotno. Sa ove distance mi je jasno koliko sam ih frustrirala svojim tvrdoglavim argumentima da ja ne treba da budem roditelj i duboko sam im zahvalna na beskrajnom strpljenju i razumevanju koje su imali za mene i proces kroz koji sam očigledno morala da prođem.

Put do odluke

Momenat kada sam konačno prelomila da želim decu nije došao lako i svakako nije bio jedan momenat. Ta odluka se slegala u meni postepeno, odbacivanjem sloja po sloja strahova i odbrana koje sam tako marljivo godinama gradila. Moj jedini odgovor na pitanje zašto ranije nisam rodila je da očigledno nisam želela. Mislim da svako od nas zapravo živi život kakav želi i za kakav je u tom trenutku sposoban. Moji strahovi su bili jači od moje želje da imam dete.

Razmišljala sam kako bi moj život izgledao da sam rodila već u kasnim dvadesetim, kako bi to bilo „pametnije“, ta deca bi sad već bila tinejdžeri i uveliko na putu osamostaljivanja, a ja bih još uvek bila dovoljno mlada da mogu da se više posvetim sebi i nekim svojim željama i ambicijama.

Ali istina je zapravo da ona ja sa 26 ili 28 godina nije ni izbliza osoba koja sam ja sada. Ona tada nije imala pojma ko je, šta želi od života i kako da se sa njim nosi. Ali barem je bila dovoljno mudra da prepozna da još uvek nije vreme da bude roditelj, da nije ni spremna ni dovoljno zrela za tako veliku odgovornost. Sada mi je drago što nisam dozvolila da me bilo ko ili bilo šta pogura u tu odluku, jer bi najveće žrtve takve odluke bila moja deca.

Odluka

Ako bih morala da izdvojim dva prelomna trenutka koja su dovela do moje konačne odluke da imam dete, onda su to ova.

Postavila sam sebi pitanje:

„Kada bi sada, u ovom trenutku bila trudna, kako bi se osećala?“

Zatvorila sam oči i pokušala da zamislim kako dobijam tu vest. Da zamislim taj osećaj da nešto raste i živi u meni. Zamišljala sam razne faze te trudnoće, lepe i nežne momente i one ne tako blažene i pomalo mučne momente. Odgovor koji je stigao iz mene bio je nedvosmislen: Bila bih presrećna.

Nisam osećala brigu šta sad da radim, kako ću sama? Nisam osećala strah od svojih godina i kako će moje telo da iznese trudnoću. Za trenutak, nestali su svi strahovi i sumnje koji su me kao vrtlog vukli na dno. A zamenila ih je radost, uzbuđenje da se rađanjem jednog života u meni moj sopstveni život potpuno menja, prelio me je osećaj sreće i mira, pa čak i olakšanja koje dolazi kada donesemo neku tešku odluku. Sav teret pitanja i sumnji kao da spadne sa naših leđa i spremni smo za to novo poglavlje i nove izazove.

Drugi momenat je bio neminovno starenje i na kraju odlazak moje mačke Lucije. Provele smo zajedno punih 20 godina i ja sam se uvek šalila kako mi je to najduža veza u životu. Dobila sam je na poklon kada sam počela da živim sama i moje celokupno odrastanje i sazrevanje vezano je za nju. Mnogo toga smo prošle zajedno – sve moje bubice, veze i raskide, moja promenljiva raspoloženja koja je tako strpljivo trpela, njeno odrastanje, ludosti i igrarije, sazrevanje i usporavanje, periode zanemiravanja i nepovezanosti, sve do perioda potpune usklađenosti i posvećenosti.

Kako sam ja rasla i što sam više radila na sebi, tako se i naš odnos tokom tih dvadeset godina menjao i razvijao do samog kraja kada je između nas postojala izuzetna bliskost, razumevanje i mnogo mnogo ljubavi i pažnje. Razvoj tog odnosa me je u nekom smislu ohrabrio da čak i uz sve greške koje ću kao roditelj neminovno praviti, uvek će postojati prostor da se odnos između mene i mog deteta menja i raste.

Par meseci pred kraj, Lucija je potpuno oslepela, pokazivala je i znake demencije i zbog svega toga, kretanje po stanu joj je bilo otežano. Prepoznala sam sopstveno starenje u njoj, razumela sam šta znači kad te telo polako izdaje i kada nemoć sve više vlada tvojim danom. Imala sam potrebu u tim danima da joj pružim što više ljubavi i nežnosti, da zna koliko je voljena i da nije sama, da sopstvene potrebe podredim njenim.

Posmatrala sam je kako se nosi sa starošću, sa koliko strpljenja i upornosti gura dalje, kako svaku novu prepreku napada sa hrabrošću i odlučnošću. Ona se ne pita da li treba dalje, ona se ne žali kako je život surov prema njoj, ona ne pita da li će posle operacije moći sama do hrane, ona zna da mora da se kreće, da mora dalje, jer odustati od tog koraka dalje znači odustati od života.

Gledala sam kako se tako slepa relativno lako penje na kauč, ali da pri silasku dugo šeta duž kauča, pokušavajuću nekako da odredi razdaljinu do poda, i shvatala sam da ne vidi ništa, da je za nju sve ispod linije kauča ambis i da se ona na kraju jednostavno pusti i skoči. Divila sam se njenoj hrabrosti i tom poverenju u život da će sve ipak biti ok.

Razmišljala sam zašto ja nemam to poverenje u život? Zašto ja ne mogu da uskočim u ono što me najviše plaši? Da li je strah od poraza zaista toliko jači od želje za iskustvom? Da li tapkanjem u mestu ja propuštam priliku da živim? Da li ću da dozvolim da i posle 20 godina ja sebi i dalje postavljam ista pitanja i da žalim što nisam imala hrabrosti da idem za onim što želim?

U svojoj knjizi „Top Five Regrets of the Dying“, medicinska sestra Bronnie Ware je opisala za čim ljudi pred smrt najviše žale. Broj jedan je da bi voleli da su imali hrabrosti da žive svoju istinu, da žive život u skladu sa svojom prirodom i da ispune svoje snove.

Nisam želela da pred smrt zažalim što nisam imala hrabrosti da glasno izgovorim „da, ja želim dete“, učinim sve da ga i dobijem, uložim sve svoje emocije u taj cilj, pa čak i po cenu da se na kraju ne ostvari i ja ostanem slomljena još jednim gubitkom. Nisam imala hrabrosti da se nadam. Znala sam da ću manje žaliti ako probam i ne uspem, nego ako ne probam uopšte. To bi za mene bio neispunjen život, život koji nije bio vredan življenja.

Odlukom da želim da imam decu, makar i sama, sva moja pitanja i sumnje nisu nestali. Štaviše, na njih su se nadovezala neka nova pitanja i strahovi. Ali ono što je sada drugačije je vera u sebe, verovanje da ja kao i svako drugi zaslužujem da budem srećna, da sam dovoljno jaka i sposobna da se nosim sa svim izazovima koje život pred mene stavi, i poverenje da će sve biti ok.

Odbijam da strahovi upravljaju mojim životom i da me lišavaju duboko bliskih odnosa, iskustava i ljubavi. Kao moja Lucija, sa punim poverenjem u život i bez ikakvih garancija za uspeh, uskačem u ono što me najviše plaši ali i što najviše želim.

Facebook komentari