Svakog gosta 100 decibela dosta

Foto: Aleksandar Nakić 

Iskoristili smo akciju decenije – rodiš dvoje, ostale dobiješ gratis. Dvoje sopstvene dece i gomilu pridruženih članova. Pridružuju se kako stignu, ni evidenciju ne uspevamo da vodimo. Više ne znam koja su naša, a koja tuđa deca. Urlam, pardon, usmeravam bez razlike. Kupimo ih gde stignemo- po parkićima, vrtićima, sportovima, školicama, komšiluku, prijateljima, familiji… Sve se plašim dovešćemo jednog dana neko u stan, neću znati ni čije je, ni otkud tu, ni šta mi je činiti sa njim. A ta deca imaju i braću i sestre i roditelje i babe i dede i plišane i plastične igračke.. I ponekad mi se čini da ih sve u kompletu donose baš u naš dvosobni stan. Oni dovitljiviji ponekad izmisle, pardon pozovu se, na obavezu kod lekara, majstora, sastanke, pa nestanu odmah po primopredaji, ali u većini slučajeva ostanu i oni da se družimo, odnosno vršimo uporedne analize dijagnoza i usklađujemo terapije. Kako kroče gosti, naših 50 m2 postane 500m2, pošto mi se čini da je u svakoj prostoriji ravnomerno raspoređen bar bataljon dečje vojske koji je iskopao rovove u meni neotkrivenim delovima stana, koji je sada okupiran i prepušten na milost i nemilost predškolskim dekoraterima. Roditeljima ostaje da biraju ostavu.

Po rečima starijih stanara, bar onih koji nam se javljaju, zgrada je projektovana da izdrži zemljotres do devet stepeni Rihterove skale. Zapitkujem muža već mesecima da li se i njemu čini da se malčice nakrivila, sumnjiv mi nešto onaj ćošak u kom stoje kutije za igračke, a gde su potresi najčešći. Nakon uleta u stan, prevrte se rutinski sve kutije sa igračkama, pa se onda ciči što ne može da se nađe to što se traži, urla od sreće ako se nađe, izvlači se garderoba iz ormara, dižu se tepisi i penje se po cevima od radijatora. Ako niste sklonili bojice, flomastere, trake, makaze, lego kocke, puzzle, šljokice, igračke iz kinder jaja i reorganizovali ostatak kuće, nema vam pomoći. Azil potražite kod komšije, ali nikako kod onog ispod vas.

Bez obzira na dužinu njihovog ostanka, treba ih nahraniti i napojiti. Oni iskusni će iskoristiti ovu priliku i poslužiti sve što se inače u normalnim uslovima pojelo ne bi, ali količine moraju biti obimne, naspram bataljona. Spremaju se kolači, pite, palačinke- oće džem, neće džem, oće savijenu, neće sklopljenu, oće jogurt iz roze čaše, neće mleko iz plave… Pravilo je sledeće – šta god da iznesete, biće pojedeno. Svih pet ovala. Čim ti u kuću uđe prvi put, popis je napravio. Drugi put već zna šta se nudi i gde stoji, pa ti vidi da toga nema. Uža i šira familija, koja ih je distribuirala do našeg toplog doma, je pokušavala na početku da dokaže kako su naslednici fini i vaspitani, civilizovani i pripremljeni za izlazak u javnost, a onda su i oni jadni odustali. Razularena gomila ne zna za manire, toalet papire, ubruse ni kućni red. Ni sama ne znam zašto nas komšije vole. Tolerišu. To jurca, to skače, to traži, viče, to bi da se grli, da se mazi, gladno, žedno, piški mu se, to samo da ti kaže još ovo, pokaže još ono…

I onda, taman kad stvore dvorce iz mašte, otputuju na Mesec, skinu ti zvezde sa neba, pretvore se u princeze i junake, ožive lutke, plišane igračke i minijaturne figurice, postave osnove novih umetničkih pravaca i kada se uvuku duboko pod kožu, roditelji dižu sidro, ili se vraćaju sa zadatka zbog kog su morali da nam ih povere na čuvanje, jer mora da se krene kući. A ovi kmeče da ostanu još malo, još pola dana, još nedelju, ma bar pet minuta… O žalosti i jadikovkama ne vredi ni pisati, tu se već i najtvrđi roditelj lomi dal da ga pusti/vodi kući il trajno zadrži/ostavi. Pa tu na vratima, na licu mesta, u najosetljivijim momentima roditeljstva, kada životi nekoliko porodica i cele zgrade zavise od vaših pregovaračkih veština, vi spašavate duše i tela, razvijate veštine diplomatskih odnosa na kojima bi vam pozavideo svaki iole demokratski nastrojen državnik, i sprečavate sukobe nesagledivih posledica. Zašto, o zašto se ne uvede i kategorija Nobelove nagrade za mir roditeljima koji su uspešno izveli dete iz tuđeg stana bez incidenta…

Na kraju ode horda, a vi ostanete sa ono svoje dvoje dece, pa vam se čini sve nekako tiho i pusto. Za gostima ostane podignuta prašina, razmešten stan, prazan frižider, zaboravljene igračke, šalovi, kape, rukavice i neka toplina oko srca što su se baš sva ta bića sa svojim krpicama, usukanim rukavima i familijama uselila u vaš svet, pa vam nekako srce preraste i zgradu i Zemun i već gledate kako prsti nekontrolisano klize po tastaturi telefona ispisujući kako su bili super i kako jedva čekate da ponovo dođu. Ludost ili šta li je, ali zaista sa radošću iščekujete taj dan.

Facebook komentari