Bračnom zajednicom sam povezana sa Pirotom, simpatičnim gradićem poznatim po peglanoj kobasici, kačkavalju, ćilimu. U njemu svakako vredi obići kej, Muzej Ponišavlja, uređenu srednjevekovnu tvrđavu Momčilov grad i uživati u odličnoj hrani, po još boljim cenama. Posetioce Pirota ćete uvek prepoznati po tome što šetkaju sa ogromnim sladoledima, jer kugla istog košta 10 dinara.
Ali ono što će vas zauvek vezati za ovaj kraj, a da nije izvod iz matične knjige venčanih, je okolina grada, odnosno sela i predeli na Staroj planini. Kako naša porodica ima kuću u selu Dojkinci, malo po malo, svakog leta bismo odlazili na po dan više u nju.
Ovo selo, sa možda 300 stanovnika, udaljeno je 45 minuta vožnje od Pirota, a nalazi se na skoro hiljadu metara nadmorske visine. Do sela dovodi asfaltiran put i biće lakše ukoliko dolazite kolima, jer autobus ide par puta nedeljno, ali ni taksi iz Pirota nije skup.
Smeštaj možete da pronađete u novootvorenom planinarskom domu ili nekoj od kuća u kojima se nudi smeštaj, ali bih svakako rekla da ih nema mnogo. U selu radi jedna prodavnica, ne baš bogato opremljena, i jedna pivnica, otvorena pre koju godinu, u kojoj se prodaje pivo iz domaće radinosti. Za ostalo, imate domaću hranu seljana i šumu punu pečuraka. Računajte i na to da ćete decu izvlačiti iz okolnih dvorišta u kojima bake diluju napolitanke, keksiće i jaja.
Prošlog leta smo proveli sedam dana na ovoj planini sa decom od 3 i po i 6 godina, unapred odlučni da to zapravo bude prava planinarsko-istraživačka misija. Prvih dana organizovali smo piknike kod Planinarskog doma i obala Dojkinačke reke, u obližnjim šumama, uzvišenjima i vidikovcima iznad sela. Peli smo se dokle god je bilo dana, zavirivali u svaku moguću rupu, brali pečurke, nagađali o drveću i pticama, vršili popis gastronomske ponude po seoskim domaćinstvima, upadali u štale i ambare, maštali i išli gde god nas je put vodio, a kapije bile otvorene. Posetili smo i crkvu Sv. Nikole u selu, koja datira još iz 15. veka, koja je baš u momentu naše posete bila otvorena, pa smo iskoristili tu retku priliku da je obiđemo. Pored crkve se nalazi i seosko groblje, a potragu za precima je unepriličilo mlađe dete duvanjem sveće na jednom od grobova i pratećom rođendanskom pesmicom i podsetilo nas da je sa decom smeh očito svuda izvestan, čak i kad nije prikladan.
Prethodnih godina smo išli do vodopada Tupavice, koji je udaljen 5.5 km od sela, i veću deonicu puta prelazili kolima, a sada smo rešili da je prepešačimo, a na opšte zgražavanje naših privremenih komšinica, bar onih koje sam razumela. Čak tamo, sa dvoje tako male dece!?!? Do 9 ujutro, naši rančevi su bili standardno napunjeni vodom, hranom, voćem i grickalicama, mi slojevito obučeni, a statusni simboli, tj. ručno izrađeni štapovi za planinarenje od kojih se nismo odvajali tih dana, spremni. Ne mogu da kažem da se nismo premišljali da li da krenemo u ovu avanturu sa dvoje male dece, ali smo znali da su oni u stanju da provedu na nogama skoro ceo dan i zaključili da neće biti problem njihova kondicija, već eventualno interesovanje da idu zacrtanom trasom.
I zaista su, bez većih problema i uz malo nošenja, prešli celu deonicu. Staza je inače ravna i neasfaltirana, prekrivena kamenjem i peskom. Posle otprilike 2 sata hoda, došli smo do vodopada, odradili protokolarno fotkanje, pobedonosno klicanje i potapšavanje, rasprostrli ćebad, najeli se, napili, a mlađi se uputili ka reci uz uzaludne povike roditelja i prigodan tekst za Staru planinu- Ne, ne može ta riba u akvarijum! Ni rak! Ne, ni to što ne znamo šta je, a moguće da nije ni identifikovano do sad!
Povratak u selo je zahtevao veći stepen angažovanja roditelja/animatora/edukatora. Ukoliko ne iskoristite pametno pauze kako biste brzinski prelistali knjige iz biologije, završili on-line kurs nekog master programa ili bar skinuli aplikaciju za prepoznavanje biljaka il insekata, srećno u zadovoljavanju dečije znatiželje. Nadajmo se da imate razvijenu maštu. Zabavljali smo ih, pričali o onom što vidimo, istraživali, uživali. Važno je znati da je deci interesantno ono što i roditeljima i da će ceniti ono što i vi.
Bili su vrlo ponosni, a i mi sa njima, na pohvale prolaznika i postignut planinarski uspeh. Bio je to spektakularan ulazak u selo, svima smo pričali gde smo bili, šta smo videli, ko se nosio, ko se nije nosio, koliko se ko nosio… Mlađe dete je negiralo, plakalo, ma nije se nosio ni tri koraka…
Jedan dan smo posetili i Vrelo, vikend naselje ispod našeg sela, u kom radi i restoran gde uglavnom svi posetioci svraćaju na pastrmku. Kako je u Dojkincima tek nakon našeg odlaska napravljeno dečije igralište, klinci su ovaj ručak jedva dočekali i zbog igrališta u dvorištu restorana. Staze na Vrelu su, kao i većina staza kojim smo se kretali, obeležene. Obišli smo i Jelovicu- malo, ušuškano i živopisno selo, koje je udaljeno ni 2 km od Vrela, povezano sa njim asfaltiranim putem, pa je idealno i za vožnju bajseva, a ne samo za šetnju.
Naša poseta Staroj planini je morala da uključi i turu do Rosomačkih lonaca, kanjona reke Rosomače. Krenuli smo iz sela Slavinja, ali ima nekoliko načina, tj staza različitih dužina da dođete do ove lokacije, pa nađite onu po svojoj meri.
Uveče bismo palili vatru u dvorištu, pekli kukuruz na ploči, gledali i brojali zvezde i smejali se starijem detetu koja je svake večeri odlazila na spavanje sa utiskom- ovo je bio najbolji dan ikad!
Rešeni smo da svake godine istražujemo ovu planinu zajedno sa decom. Kako oni budu rasli, tako će i naše ture biti ozbiljnije i zahtevnije. Ostaje nam za ovo leto da obavezno obiđemo pećinsku crkvu nadomak sela Rsovci, gde je jedinstvena ikona ćelavog Isusa; da osvojimo nove vidikovce i staze; da se popnemo na onaj vrh iznad Dojkinaca za koji su nam prošle godine rekli da ne možemo sa decom, a mi na kratko poverovali. Zapravo, nikada ne bismo smeli da dozvolimo da svoje granice postavimo na osnovu tuđih mogućnosti.
Koreni moje porodice su na Staroj planini i ponosna sam na to poreklo, na vrednosti koje su prihvatili, ekološku svest koju razvijaju od malih nogu, na lepotu staroplaninskih predela, na sve one divne ljude iz cele Srbije koji se poslednjih meseci bore da priroda Stare planine ostane netaknuta, a da reke ostanu tamo gde im je i mesto. A to nisu cevi. Na kraju krajeva, na Staru planinu, ili bilo koju drugu, dovoljno je da se uputimo samo sa jednim saznanjem, a to je da prirodu ne nasleđujemo od svojih predaka, već pozajmljujemo od svojih potomaka #odbranimorekestareplanine.
Ljubaznošću Matije Milkovića, uživajte u fotografijama sa Stare planine.
Facebook komentari
No Comments