Ponekad vidim sebe i svoj život kao stambenu zgradu, sa nekoliko spratova i pregršt stanara. Tu žive razni ljudi, menjaju se, odlaze stari, dolaze novi, menjam se tako i ja, rastem, popunjavam više spratove. Pomeram zidove, skidam španski zid i lepim šarene tapete, izbacujem stare ormane, ubacujem police sa knjigama, otkrivam nove spratove.
Ima u mojoj zgradi baš finih stanara, ima i onih koje ne volim preterano da srećem na hodnicima. Oni uvek imaju nešto da prokomentarišu, da pitaju kad ne treba, da se prave pametni i dele savete kad ih niko nije pitao. Nekada sve funkcioniše sjajno, svi se pozdravljamo na hodniku, niko ne baca đubre okolo, čistimo sneg zajedno i skupljamo jesenje lišće – čista idila. Ima i dana, možda i nedelja kada baš ništa ne funkcioniše, kada mi prosto dođe da navučem skelu i platno preko i proglasim sređivanje fasade i tako sve ostavim nekoliko meseci. Srećom, to sređivanje me uglavnom prođe posle nekoliko dana, pa se svi vratimo svojim dnevnim radostima.
Postoje stanari koji su oduvek tu, sa njima sam rasla i sada ne bi mogla da zamislim sebe bez njih. Oni žive u prizemlju, drže temelj, njihovi stanovi uvek mirišu na domaću kafu i kolače, pileću supu i faširane šnicle vikendom. Tu sam kao mala uvek mogla da svratim da se poigram, izrecitujem pesmu koju sam naučila u školi i zauzvrat dobijem domaći kolač. Tu sam uvek bila prihvaćena, podržana, sigurna, šta god da se dogodi tu sam uvek mogla da se vratim. E tu žive baka Vera i baka Nada, svaka u svom stanu sa balkonom. Dve vremešne gospođe, uvek sređene i elegantne, mirišu na kolače i skupe parfeme, toplog zagrljaja, sa osmehom u pogledu. One su sa mnom oduvek, pamtim kako sam im sedela u krilu kao mala, pomagala oko kolača i grickala okrajke, slušala priče i recitovala im pesme.
Kako su godine prolazile, sa dolaskom novih stanara, moje vreme su okupirale neke druge stvari, dolazili su i prolazili prijatelji, škole, poslovi, doseljavali su se neki sasvim novi stanari i donosili sa sobom svoju muziku, knjige, letovanja…toliko toga da ne može na jedan sprat da stane. Onda naiđe tako period ceo sprat se isprazni, pa dođu opet neki sasvim novi stanari. U svoj toj gunguli, sa sve više ljudi, vreme se nekako ubrzava, nemaš više vremena da zastaneš u prizemlju i omirišeš koji kolači se prave ove nedelje, da pogledaš kako su muškatle na balkonu procvetale, nego juriš, trčiš gore dole. Pomislim kako bi dobro bilo kada bi imala lift pa da brzo mogu skočiti i preskočiti neke spratove, otići odmah gore, tamo je sigurno lepši pogled. No, nije to tako zamišljeno, penjem se peške, sprat po sprat, godinu po godinu.
Onda jednog dana uvidim neke promene, primetim neka prazna mesta po spratovima, neke ćoškove koji treba da se srede, stare stvari da se izbace, puno toga se nakupi sa godinama. Primetim i čudnu tišinu u prizemlju, prvih dana naslanjam uvo na vrata da čujem neki zvuk, sledeće nedelje kucam stidljivo, malo sačekam pa opet produžim, mislim možda su negde u šetnji. Posle dve nedelje shvatim da ta šetnja suviše dugo traje i pomislim: Šta ako su otišle? Šta ako su moje divne bake komšinice jednostavno otišle, tek tako bez najave?
Baka Nada sa njenim divnim pitama, ona koja priča najlepše priče o stvarima koje će doći, putovanjima na koja ćemo ići i sve divne predele videti. Baka Nada ima ona ramena na koja kada se nasloniš čuješ šum mora i znaš da će sve biti u redu. Baka Vera je malo ozbiljnija, verovatno i malo starija, ona pravi kolače sa čokoladom i kada te zagrli znaš da sve možeš. Ima taj pogled sa kojim te isprati i tebi se čini kao da je ceo dan sa tobom, u svakom koraku.
Ponekad ih pronađem na najčudnijim mestima, u pesmama, mojim starim sveskama, među fotografijama, na prašnjavim policama u knjigama koje godinama nisam uzela. Nađem ih u vetru dok šetam, plavom nebu i talasima, u prolećnoj šetnji i šuštanju jesenjeg lišća, osmehu deteta.
Ponekad je dovoljno da se smirim, pogledam u sebe i shvatim da su tu. Uvek su tu, samo ih nekada zaboravim. Protrčim pored njihovih vrata, obuzeta trenutnim stvarima koje deluju važnije. Ne stignem da im javim šta se lepo desilo, gde sam bila, da omirišem šta prave i pitam da li im nešto treba.
Zaboravim ponekad šta sve nosim sa sobom, na svim tim šarenim životnim spratovima. Tražim odgovore spolja, u debelim knjigama, tuđim redovima, tražim potvrdu ili putanju puta kojim treba da krenem, gledam druge zgrade, merim se prema njima, čekam da neko prođe i primeti kako smo lepo sredili balkone i počistili stepenište.
A znam da je prava radost unutra, petkom kada se palačinke peku i filmovi gledaju, subotom kada se mali tabani prvi prošetaju i uvuku u veliki krevet, zimi kada sneg napada pa ostanemo ispod jorgana samo malo duže, leti kada širom otvaramo prozore da što više neba stane među zidove.
Sva je radost, ljubav, nada i vera već tu, među našim zidovima, naše je samo da ih ne zaboravimo u jurnjavi po spratovima <3.
Ako baš naiđe kišni period i zaglavite se u gužvi, preporuka za film Miracles From Heaven.
No Comments