Selektivni mutizam ili uporno ćutanje deteta u kolektivu iz ugla roditelja

Selektivni mutizam je nemogućnost govora u određenim socijalnim situacijama, pred određenim ljudima. Uzrok ćutanju je anksioznost. U praksi to može biti veselo i komunikativno dete odličnih govornih sposobnosti koje kod kuće živi normalan društveni život, ali u vrtiću ili školi po pravilu uopšte ne govori i to na duge staze. Kao da se dete pridržava nekakvog strogog kodeksa o komunikaciji koji određuje s kim će razgovarati. Pogrešna je ocena da su to deca izuzetno jakog karaktera i po sopstvenoj odluci ne govore, ili da ćutanjem pokušavaju da uspostave kontrolu nad okolinom. Ova deca ne ćute sa svesnom namerom da nešto dobiju. Kontrolu bi verovatno želela da uspostave, ali nad sopstvenom anksioznošću. Rano otkrivanje problema i pomoć stručnjaka veoma važni.

Za selektivni mutizam mnogi nikad nisu čuli. Pošto je -(ut)izam, brkaju ga s autizmom, s kojim nema veze. Ispoljava se ćutanjem, pa ga je lako poistovetiti sa stidljivošću. Javlja se kad je detete u grupi, pa nekad prođu godine da roditelji ne saznaju da postoji problem. Ukratko, vrlo ga je lako zanemariti, a kad se simptomi otkriju, prva reakcija okoline prema detetu je direktna i eksplicitna, urazumiti dete i objasniti mu kako se njegov problem rešava: „Hajde šta ti je, bekni, je l’ ti maca pojela jezik?…“. A ovakvom detetu je potrebno nešto sasvim drugačije. Podrška, nikako grdnja, podsticaj na saradnju kroz igru ili fizički pokret, nikako objašnjavanje šta treba da uradi. Zaustaviću se ovde, jer sam ja samo roditelj i laik u ovoj priči. Ipak, zato što nam je trebalo više od godinu dana da problem dobije svoje ime, a još godinu dana da naše dete počne da se otvara, htela bih da opišem kako smo od onih koji govore dvogodišnjem detetu kako da progovori obećavajući mu prigodne nagrade, postali oni što istom tom, ovaj put petogodišnjem detetu ćutanje i ne pominju. Umesto toga znamo da će jednom i progovoriti. Ono što nas je ćutanje našeg deteta nateralo je da shvatimo srž izazova roditeljstva: naučiti dete da dopre do svoje suštine i da je pusti da poraste. Izazov krije podizazov, potrebno je pre svega upoznati se s  detetom u nama samima i voditi ga kroz isti proces.

Evo naše priče. Brbljivo dvogodišnje dete kreće u vrtić. U toj godini smo se nekako probili kroz džunglu drugog porođaja, manjeg renoviranja stana, jednu dijagnozu, jedan smrtni slučaj, povratak na posao, reviziju, selidbu na poslu… U jednom momentu u sred svega su nam u vrtiću rekli da naše dete ni s kim ne govori, (neverbalnu komunikaciju je dobro usavršilo) i zamolili da nikako ne vršimo pritisak da progovori, te će sve doći na svoje.  Dete ostavlja utisak ličnosti veoma čvrstog karaktera, tačno zna šta hoće. Na momenat smo bili zaustavljeni usred ubrzanog filma, zamislili smo se, ali i shvatili da zaista treba da pustimo da sve dođe na svoje.  Događaji su nastavili svoj ludi fast forward, uskločili smo tačno tamo gde smo stali i mislili da radimo pravu stvar. Time je naš prvi susret sa psihoterapeutom bio odložen godinu dana.

Međutim, tihi i uporni alarm u podsvesti se pojačavao: nijedno dvogodišnje dete ne može imati toliko čvrst karakter da istrajno oćuti po devet sati svakog radnog dana.

Posle godinu dana upravnica vrtića i ja jedna drugoj govorimo istu stvar: „Hajde da se posavetujemo sa psihologom“. Kreće potraga za psihoterapeutom na odgovarajućoj adresi, s odgovarajućim radnim vremenom, upoznavanje kandidata, potrajalo je mesecima. Konačno, uz pomoć vrtića pravimo prve korake. Hipersnzibilnost, bila je ocena, uz jako dobre šanse za napredak i brzo prevazilaženje ćutanja. Od psihoterapeuta smo dobili i komentar da su dijagnoze nezahvalna stvar, jer teorija svrstava slučajeve pod iste nazive, ali ih praksa veoma uspešno razvrstava na pojedince i autonomne ličnosti.

Uoči odlaska psihoterapeutu proradio je i dr Google, koji je do tad bio proteran iz naše kuće. Kao naš najbolji internet ulov  preporučujem jednočasovni britanski dokumentarac Help me to speak. Naše dete je po mnogo čemu slično devojčici iz filma. Konačno smo utvrdili šta naše dete oseća, videli smo dva moguća rešenja, videli sebe u roditeljima druge dece.

Blog jedne mame Amerikanke koja opisuje slučaj svoje ćerke, malo je udaljeniji od naših prilika, ali je takođe je za preporuku.

Kod psihoterapeuta nas je već na prvoj seansi pustila da se izgubimo. I sad me poneko pita, kako terapija uopšte može da funkcioniše ako dete sve vreme ćuti. Odgovor je da nam dete uvek nešto saopštava, ne mora to biti glasno, ne mora biti ni rečima, ali poruka je uvek tu. Dobar psihoterpauet ne samo da čita dete, nego tu veštinu probudi i u roditeljima. 

Na seansama se stalno igrala, seckala, lepila, sporazumevala rukama, glasno smejala, sebe crtala s velikim nasmejanim ustima…Posle bi pričala kako joj je bilo glupo, ili dosadno, ali se pri svakom odlasku mnogo radovala. Sad znam da se nije dosađivala, ali sam za svaki slučaj utiske prenosila psihoterapeutkinji koja je već znala šta s tim informacijama. Posle par meseci su se dobro upoznale i dobili  smo prikaz njenog unutrašnjeg sveta iz objektivne perspektive terapeuta. Tada se događaju prve promene.

Dobili smo ohrabrenje i podršku. Kroz objektivni uvid u vizuru našeg deteta saznali smo šta i koliko možemo. Ponovo smo se opustili, ali smo ovaj put i zaboravili na svoja očekivanja od nje, a očekivanja od sebe samih su nam se promenila. Pružiti detetu ohrabrenje umesto pohvale, razbijati rutinu finim metodama, samo su neki od  saveta koje u svakodnevnim izazovima koje život nameće nije uvek lako primeniti. Ipak polako uspevamo da vidimo sebe iz ptičje perspektive i shvatimo kojim putem dalje, pod kojim uglom skrenuti. Na kraju, dobili smo jedan dan vikenda koji obavezno počinjemo seansom, a onda nastavljamo u pravcu nekog novog igrališta, zoo vrta, ili botaničke bašte. Haos u kući smo ostaviljali u jednakoj meri kao pre, ali smo prestali da zbog toga osećamo krivicu. Ne osećamo više ni mrvu (nesvesne) krivice pred komšijama, prodavcima i ostalima s kojima se po pravilu ne pozdravlja.

Od početka terapije, prošlo je još godinu dana, u vrtiću i dalje ćuti, ali u ostalim situacijama napredak je veliki, laka komunikacija s mnogim nepoznatim ljudima, oslobađanje, rastuća želja da se poveže sa okolinom…Znamo da će jednom i progovoriti. Daće sebi dozvolu za to. Zanimljivo, sve to nam je postalo manje važno. Sad mi je najvažnije da ume sebe da sasluša. Polako dajem sebi dozvolu da joj u tome budem uzor.

Sigurna sam, da nije selektivnog ćutanja našeg deteta, bili bismo naizgled bezbrižniji, ali uskraćeni za čitav jedan skriveni svet na kome sada gradimo naše porodične vrednosti. Otkrila sam i veliku sreću: osećaj da time imam nešto zaista vredno da dam svetu.

Facebook komentari