Jedna od tema sa kojom se često susrećemo i mi kao roditelji je, šta izabrati od sveprisutnog sadržaja za naše dete. Knjige, igračke, crtani filmovi… paleta je zaista velika, čini nam se nekad i veća nego što nam je uopšte potrebno. Ono što nam je svakako privuklo pažnju u tom procesu vaganja je i pitanje roditeljstva, tj. na koji način je ono komunicirano kroz popularnu kulturu deci. Kakav primer zapravo daju junaci, bilo da imaju / nemaju roditelje ili su i sami roditelji / hranitelji. Ali i na koji način su deci ponuđeni “kompleksniji” porodični termini i odnosi, uloga maćehe, lik siročeta, porodica kao uporište… a kako su sa druge strane na sve to mogla reagovati deca, i šta je naš dalji zadatak kao roditelja.
Ovo je samo naš mali osvrt i opažanje koje smo izdvojili bez nekog posebnog redosleda, a značilo bi nam da čujemo i vaše mišljenje. A možda uradimo i neko ispitivanje na ovu temu 
1. Kralj Triton
Krajem prošlog veka, u okvirima pop kulture je posebno mesto zauzeo “buran” pubertet. Mnogi junaci i junakinje su inspirisani buntovnim tinejdžerskim fazama. Mala Sirena je jedan od tih primera. Dizni je za centralni dramaturški konflikt iskoristio stari kliše – odnos oca i šesnaestogodišnje ćerke gde je on (otac) iz njene perspektive (deteta), kralj, neopoziv autoritet, ali takođe i star (staromodan) tradicionalan i sušta suprotnost onoga što ona (dete) bira za svoj životni put.
Zanimljivo je da se eskaliran konflikt između njih dvoje veoma slobodno komunicira, do te mere da je slikovito prikazana, i čak opravdana, njegova agresija kao vid neslaganja ili čak straha, u momentu kada se suočava sa njenom tajnom (pećinom u kojoj Arijel čuva pronađene predmete koji su nekad pripadali ljudima). Na isti način je opravdana i njena kontra-reakcija, kada ona preuzima rizik i kao večina mladih ljudi iz inata srlja u opasnost.
Naravno, apsurdno je baviti se analizom iz ovog ugla da li je Triton mogao da posedi sa svojim detetom i porazgovara o njenim željama pa čak i da joj pruži podršku u njenom cilju da dobije noge (ošiša se na ćelavo, uradi tetovažu, ugradi silikone, promeni pol) i da zajedno odu kod preporučenog stručnjaka, ali eto, samo mala tema za razmišljanje i nama domaći zadatak o čemu sve treba da porazgovaramo sa našim detetom kada joj budemo, po n-ti put, puštali Malu Sirenu.
2. Mufasa
Nakon “Bambija” i “Zemlje pre nastanka vremena”, scena smrti kralja Mufase nije prvi put da prisustvujemo tragediji gubitka roditelja – ali je sigurno prvi put da toliko slikovito svedočimo ne samo stradanju člana najuže porodice, več i dečijem sećanju na takvu tragediju, kao i mehanizme kojima se deca okreću kako bi se sa istom izborili (Hakuna Matata).
Ono što je zanimljivo iz vaspitnog aspekta, je pre svega put kojim se okreće Simba. U stvarnom životu, svedočimo slučajevima maloletne delikventnosti koja se obično dovodi u vezu sa porodičnim naseljem. “Kralj Lavova” u ovom slučaju nudi drugu opciju – iako mali broj dece ima luksuz da se odmetne daleko od svoje traume (pobegne u oazu i postane vegetarijanac) – moramo se složiti da je u ovom slučaju ponuđena druga opcija. Probaj da zaboraviš, sve će biti u redu, ne brini. Naravno, poruka je jasna, od prošlosti se ne može pobeći i pravda na kraju pobeđuje – u čemu Simbi pomaže, pa makar i imaginarna, uloga zdravog autoriiteta koju za njega predstavlja sećanje na oca Mufasu.
Osim toga, lik Mufase je značajan jer je očinska figura prvi put glorifikovana u svom punom sjaju. Vidimo ponosnog tatu, nežnog, hrabarog, ali i bolečivog za sve detetove nestašluke, i koji kroz ceo film uzor svom sinu.
3. Zla maćeha
Ono što povezuje bajke “Snežana i sedam patuljaka” i “Pepeljugu” ali i mnoge druge priče iz celog sveta, je svakako lik zle maćehe. Iako je tu uloga negativnog lika važna u svojstvu naglašivača vrlina protagonistkinja, u slučaju Snežane i Pepeljuge, a smešteno u današnji kontekst, lik maćehe je veoma opasna mistifikacija novog partnera tj. partnerke roditelja.
Priznajemo, u više navrata smo posvedočili opravdavanju zlih postupaka negativaca (setimo se samo filma “Grdana”, ali i “Ratova Zvezda”), ali šteta je već načinjena. Deci je u toliko slikovitih navrata ponuđen primer lošeg ophođenja maćehe prema pastorčetu da je jednostavno rečeno, maćeha postala opšte mesto negacije majke u dečijoj svesti.
Najveći izazov ovde leži upravo pred današnjim maćehama – jer su one te oko kojih je deci već usađen antagonistički kult. Ali, šta da vam kažemo maćehe – samo hrabro! I možda da deci ne nudite priče poput “Pepeljuge” i “Snežane”, makar na neko vreme dok ne postanu dovoljno zrela da skapiraju da nije svaka maćeha nužno veštica.
4. Moro
Jedno od po nama, najboljih ostvarenja studija Gibli, “Princeza Mononoki”, daje još jedan zanimljiv primer roditeljstva, ili bolje rečeno, roditeljske uloge.
Nakon što ih je napala, jer su uništavali šumu, roditelji su svoju tek rođenu bebu bacili pred džinovsku vučicu kao žrtvu ne bi li ih poštedela. Devojčica tako biva usvojena od strane ovog šumskog božanstva – Moro, koja je vaspitava kao svoj kčer. Kroz film saznajemo da vučica pomajka uči Mononoki da mrzi ljude, iz sopstvene mržnje prema celom ljudskom rodu, ali i kako bi je zaštitila.
Tu se dovodi u pitanje i da li je Moro bila dobar roditelj i da li je otežala svom detetu da pronađe sreću sa svojom vrstom… ali je svakako dirljivo videti ljubav i požrtvovanost koju su u svom odnosu njih dve razvile.
5. Baka Vrba
Pokahontas je jedan od mnogih filmova gde vidimo primer još jedne indirektne “roditeljske uloge” koji i u neanimiranom životu postoji u odnosu baka i deka prema svojim unucima. Oni su izvor mudrosti, ali i potpune podrške koja često izostaje u odnosu dece sa roditeljima. Bake i deke tako unuke ne kalupe po svojoj meri, lakše podnose njihov bunt, a u mnogim primerima možemo videti kako se ponose prkosom svojih unuka (setimo se bake Moane, Mulan, Tijane… ali i bake Viktora i Valentina, kao i deke Ben Tena – Maksa…itd)
P.S. Čak smo se i mi odlučili za lik bake kao vodeće figure dečijeg univerzuma u projektu Bašta Baka Bajke.
6. Peni
U filmu “Spasioci”, miševi Bernard i Bijanka spasavaju devojčicu Peni od kidnapera. Ono što u stvarnom životu predstavlja izazov za svako društvo je upravo nasilje nad decom, koje je u ovom filmu dosta romantizovano (ko kao klinac nije sanjao da ode na pusto ostrvo i da po opasnim pećinama traga za gusarkim blagom???)
Ali nismo iz tog razloga uzeli lik Peni kao primer. Ono što je posebno kod nje, je tema usvajanja sa kojom se deca upoznaju prateći film. Peni je deo surove procedure u kojoj su deca suočena sa saznanjem da ih neko bira, tj. da mogu samo da čekaju dok ih neko ne usvoji, bez da im se jasno objasni zašto neko drugo dete biva usvojeno, a ne oni. Na kraju filma, pak, imamo happy end. Peni biva usvojena, a po sceni u kojoj ona grli svoje nove roditelje, ne možemo da ne primetimo da je Dizni izabrao samo jedan od površnijih nivoa kompleksnosti sa kojim se suočavaju sve porodice koje su prošle kroz proces usvajanja.
7. Vojvotkinja
Evo i jednog avangardnog lika – mačka Vojvotkinja iz “Mačkica iz visokog društva” je po svojoj prilici i prva samohrana majka u okvirima dečije pop kulture.
Šta znamo o Vojvotkinji? Ona je mama tri preslatka mačeta, naslednica bogate operske dive, živi u Parizu, svira harfu, ima fine manire, decu uči solfeđu, pevanju i slikanju, ali isto tako ona vrlo dobro razume potencijalne loše namere mačora (pa tako i udvaranje Tomasa O’Malija u sceni kada se upoznaju, a on saznaje da ona ima mačiće kojima isto treba pomoći), svesna je poprekih pogleda dveju gusaka Emilije i Abigejl kada im Tomas odgovori da nisu venčani, ali isto tako nema problem da se dobro izđuska u društvu svoje dece, pa čak ni da se zaljubi u “lošeg momka” poput Tomasa i da ga na kraju uvede u visoko društvo.
Ruku na srce, postojao je trend klasnog sparivanja u mnogim filmovima za decu u tom periodu (setimo se Meri En i Robina Huda, Maze i Lunje, pa čak i Lepotice i Zveri) i iako je to više tema za neku drugu analizu a ne za pitanje roditeljstva, stičemo utisak da, do makar određenog uzrasta, tema klasa, ili kasta ako ćete za pravo, nije opšte mesto dečijeg poimanja sveta. Što naravno pozdravljamo.
Opet, da se vratimo još malo na Vojvotkinju – ono što je isto dirljivo u njenom liku majke, je sa koliko lakoće ona prihvata svaku novu situaciju u kojoj se nađe, kao i koliko ne odstupa od svojih vrednosti ma koliko život umeo da je iznenadi. Što je, moramo priznati, lekcija koju i mi sami kao roditelji pokušavamo sa svakim novim životnim izazovom da primenimo u praksi.
8. Pepa Prase
Još od kada se prvi put pojavila 2004. britanska serija o maloj Pepi nije prestala da nas oduševljava. Lik ove šarmantne gude prati iz dečijeg ugla upoznavanje sa svim važnim pojmovima svakodnevnog života: mamine trudnoće ali i mame koja ima puno posla, tate koji je jednaki član domaćinstva, ali ima bezgranično strpljenje i uvek je tu da da pametni savet, malog brata koji ponekad može biti dosadan, bake i deke, drugara koji dolaze da prespavaju na pidžama žurci, njhovim avanturama.
Možda smo pristrasni, ali sve vezano za ovaj crtani vidimo kao pozitivno i toplo ga preporučujemo svima. Jer koliko god se trudili da ograničimo ekrane, kada baš moramo da pokleknemo, onda neka to bude zaista kvalitetan alat koji nam može pomoći u pružanju zdravog primera – baš poput porodice Pepe Prase. A i gde još možemo videti da se roditelji sa decom valjaju po blatnjavim baricama pred spavanje?
9. Čarli Braun
Strip koji potpisuje Čarls M. Šulc, a kasnije i crtana serija o dečaku Čarliju, njegovom psu Snupiju kao i ekipi klinaca iz komšiluka, je osim po svojoj umetničkoj vrednosti značajan jer je po prvi put izmestio odrasle kao drugačiji, spoljni entitet iz dečijeg sveta.
Nažalost nismo uspeli da pronađemo relevantan primer, ali setimo se samo učiteljice koja se obraća deci – kao publika bismo čuli samo nedefinisanu buku. Ili recimo razgovora sa roditeljima, videli bismo samo dete iz profila koje reaguje na ono što mu se govori. Učiteljica, roditelji i svi odrasli su na veoma šarmantan način izolovani iz dečijeg vidokruga, što je deci dalo određenu nezavisnost i autonomiju da sami donose zaključke, važne odluke i rešavaju probleme.
Naravno, kao potpunu krajnost ovog trenda imamo i primer koji potpisuje Dejvid Fajs, seriju Krava i Pile (Cow and Chicken) koju smo mogli videti na “Cartoon Network” kanalu krajem prošlog veka. U ovom slučaju, iako van dečijeg vidika, tj. u kadru tek do pasa, u ovom crtaću roditelji su doslovno presečeni na pola. Morbidna fora, ali nama veoma duhovita. Jedva čekamo da nas dete pita: …” a što su ovi čika i teta presečeni na pola?”
10. Profesor Utonium
Kad smo već kod “Cartoon Network” kanala, nismo mogli da se odlučimo koga dalje analizirati: Majku Džonija Brava, Gospođu Foster, Deksterove roditelje, Mjurijel, Ričarda i Nikol Votersen, roditelje Stivena Univerzuma… lista kompleksnijih primera porodica i međuljudskih odnosa je dugačka. Ipak, odlučili smo se na kraju za jednog super samohranog tatu. Profesor Utonium je tata i tvorac devojčica super moći – PowerPuff Girls, ali on je pre svega tata. Ipak, nije ni on baš savršen, jer naime, ma koliko bio uzoran, simpatičan, drag, pažljiv, brižan, odgovoran i pun poverenja za svoje nestašne decojčice, one ga ipak oslovljavaju sa “profesore”- o čemu ne znamo baš tačno šta da mislimo. Istini za volju, on ih jeste napravio u toku eksperimenta kada je greškom sipao hemikaliju X u rastvor svega lepog hm… ali zar to tako obično ne biva i u pravom životu?
U svakom slučaju, u nizu samohranih tata u dečijoj pop kulturi ovaj ćale svakako dobija počasno mesto.
11. Pongo i Perdita
Ko nije voleo crtani film “101 Dalmatinac”? Naravno, danas svakako stojimo iza “Ne kupuj, usvoji!” parole, ali priznajemo da je ovaj film zaista važan za razumevanje individualnosti kao takve, pa čak i prenesene u kontekst pseće rase.
Ipak, primer bračnog para Ponga i Perdite smo uzeli iz sledećeg razloga: oni su predstavljeni kao svemogući roditelji – dakle ne samo da izlaze na kraj sa 15 (slovima: PETNAEST!!!) štenadi, već bez muke na kraju filma usvoje još 84, zbog čega njihova pegava porodica broji 101 (slovima: STO I JEDAN!!!).
Naravno, da su sva deca oduševljena idejom da imaju psa, pa čak i da vide na gomili puno malih kuca, pa i da nekad odu na izlet do azila ili legla kako bi se poigrali sa mnoštvom životinja. Ali ako je ovaj film uspeo nešto da postigne, to je da do granica mašte progura ideju idilične brojne porodice i sposobnih roditelja punih ljubavi, kao ostvarivu. Iako je za taj pristup korišćena monetizacija kućnim ljubimcima sa potpuno izignorisanim pitanjem o odgovornosti koju nose vlasnici pasa. Nema veze, poruka je primljena.
Dizni, sedi, čista petica!
12. Kuća Buka
Korak dalje je otišla i crtana serija koju potpisuje Nickelodeon a uskoro i film koji je najavljen za 2021. u Netflix produkciji – “Kuća Buka”. Naime glavni junak je dečak Linkon koji ima ukupno 10 sestara, sa kojima živi u haotičnoj ali idiličnoj porodici. Ono što je u tom primeru veoma zanimljivo pored rušenja svakog seksističkog konteksta, su opet roditelji, gospodin i GOSPODŽA (jer je rodila svu tu decu, aman) Buka, koji su predstavljeni kao skladan i funkcionalan par, kojima to što, eto, imaju 11 dece, ne predstavlja nikakav poseban problem u organizaciji svakodnevog života.
I šta smo naučili iz svega ovoga… Svaka porodica je srećna na svoj način. I tačka. Primera je mnogo, ne zna im se broj. A ono što je važno, je da najbolje što znamo naučimo svoju decu, kroz priču ali i ovakve popične poštapalice koje su nam na raspolaganju, da je porodica važan stub oslonac, a da smo mi roditelji, sa svim vrlinama i manama, greškama i uspesima, tu za njih, da pružimo podršku.
Samo hrabro…
Facebook komentari
No Comments