I dok sedim u kancelariji, pijuckam kaficu, u pozadini se čuje neki online bluz radio, kucam, pišem, radim, komuniciram, naletim na ovu fotografiju i ne mogu da verujem kako je sve brzo prošlo.
Leto je, toplo je, vrelo je. Sa decom sam 24h. Spremanje doručka, užine, ručka, užine, večere… Igranje, skakanje, šetanje, hranjenje, mrljanje, prljanje, brljavljenje, plakanje, piškenje, kakenje, spavanje i tako u krug. Nemam vremena za sebe, za tuširanje i samostalni odlazak u toalet. Nedostajem sama sebi, nedostaje mi mir, tišina. Sanjam o momentu kada ću moći da prostrem veš bez dečijih rukica na mojim nogama i plača da ih uzmem. Da pročitam knjigu, da uradim nešto za sebe, nešto što samo ja volim. I tako, četiri godine kasnije, ja imam sve to o čemu sam tada maštala, a tako se raznežim kada vidim ove fotografije i setim svih momenata provedenih sa bebama, setim se tog mirisa sveže napravljenog ručka, mirisa opranog veša, mirisa dečije kosice i nežnih glavica kada se naslone na moje grudi i žele da ih utešim. I nedostaje mi. Sve mi to nedostaje i volela bih da sam tada bila svesna da će sve to jako brzo proći, da se prepustim i malo više uživam u tom periodu. Periodu kada je jedino što im je potrebno moja ljubav, razumevanje, zagrljaj, tiha uspavanka i pažnja. I par gutljaja ili zalogaja zdravog obroka.
I zato, podrška svim mamama koje su trenutno sa svojim bebama, koje ponekad grivnu u svoj telefon da provere društvene mreže i dobiju osećaj da su i one deo tog odraslog društva koje ne guguće, kojima vreme jako sporo protiče, kojima nedostaje posao, druženje, knjiga, izlazak, san… Brzo će proći taj period, mnogo brže nego što možete i da zamislite. A onda vam samo ostaju fotografije koje ćete sa setom gledati, bebeće loknice u radosnicama, po koja uramljena čarapica i lepe uspomene na taj deo vašeg života. I pitanje “O zašto nisam malo više uživala”.
Facebook komentari
4 Komentara
Hvala na divnom tekstu, u trenutku kada pokusavam da ga ne naviknem na ruke i naviknem na krevetac, iz straha da necu moci da izdrzim (tata radi) kad ojaca.
Mama jednomesecnog Andreja
Draga Ljiljana,
Moji su svi bili “naviknuti na ruke” i ne bih ja tu ništa menjala. Nosite, ljubite, mazite, volite svoju bebu. Biće intenzivno, biće izazovno, ali ćete pamtiti te godine kao najlepše kasnije. Znam da je otrcana fraza, ali vreme zaista brzo prolazi i ja bih, da mogu, još više svu decu držala u rukama i nosila :).
Ta poslednja rečenica mi se prvi put pojavila u mislima kada su dečaci imali 3 i 5 godina i kada sam shvatila da u dvorištu imaju pravu malu ekipu drugara koji ih zovu na igranje. A onda je usledila i druga, otprilike “Pa uživaj i dalje, ko ti brani”. I to je to. Sada su 16 i 18, a uzivamo i dalje. Samo se način iskazivanja bliskosti puno puta promenuo od tada. A osećaj da su oni toga svesni i da se ponekad, kad situacija dozvoli i ovlaš pohvale time je divan.
U pravu si, Nevena. Što su stariji, zreliji, to je druženje za njima potpuno drugačije i posebno.
Sad volim da “pobegnu” iz vrtića nekad kako bih provela ceo dan sa njima :).
Ali kad su mali, imamo osećaj da smo mnogo propustili :). A u stvari drugačije i naše vreme sa njima tek dolazi :).