Putujući trajektom između dva ostrva, pre par nedelja, imala sam priliku da se prisetim Toma i Džerija. Trajekt je ogroman, te u putničkom delu imaju monitore na kojima puštaju crtane. Kao dete nikada nisam bila preterani obožavalac kratkometražnih crtaća. Volela sam Baltazara, Barum Barum, A je to i Loleka i Boleka. Sve ostalo mi je samo polovično držalo pažnju. Te kratke priče su bile pune praktičnih šala, koje meni nikada nisu bile interesantne. Stvarale su mi napetost i nelagodnost. Bile su previše grube za moj ukus. Suprotno tome, u dugometražnim crtaćima sam uživala. Posebno ruskim, jer su umeli da me izmeste u jednu totalno novu dimenziju. Zato me uopšte ne čudi ova moja oduševljenost Mijazakijevim stvaralaštvom i japanskim crtaćima.
Mijazaki ima tu čarobnu moć da kreira neverovatne svetove. Njegova mašta nema granica. Sporedna, imaginarna bića, kojima dopunjuje taj svoj svet, su posebno maštovita. On mnogo pažnje posvećuje samom okruženju. Česti su dugi kadrovi u kojima prikazuje svet u kojem glavni junaci obitavaju. Mnogo je detalja i svemu se posvećuje pažnja. To ima jak uticaj na gledaoce. On zaista uspeva da nas uvuče u svoj nacrtani prostor. I bez ikakvih 3D, 4D, nD pomagala, on nas tera da s njim putujemo kroz taj prostor koristeći isključivo maštu. Jedan od njegovih najjačih aduta je upravo taj, da se on ne igra sa savremenom tehnologijom, on to uspeva svojim crtačkim talentom. U crtanom filmu Ponjo, za razliku od ostatka njegovih crtaća koji se uglavnom odigravaju na zemlji ili u vazduhu, dobar deo vremena posvećuje morskim dubinama. I bez ikakvog problema, Mijazaki i u toj sredini, za njega netipičnoj, postiže savršenstvo.
Ponjo je ime glavne junakinje, koju na početku upoznajemo kao ribicu, da bi se do kraja crtaća u potpunosti transformisala u devojčicu. Ponjo u japanskom jeziku označava nešto štipkavo, meko i bucmasto, poput obraza ili stomaka. I Ponjo je upravo takva. Svojom fizičkom pojavom izazvaće u vama potrebu da je zgrabite, štipkate do besvesti i ugnjavite poljupcima. Ona iz čiste radoznalosti odlučuje da iz morskih dubina ispliva do površine, ali nesretnim slučajem završava zaglavljena u teglici i izbačena na obalu. Na obali je pronalazi Soske koji je spasava. I tu počinje još jedna od Mijazakijevih magičnih priča.
Ponjo je svojeglava ribica-devojčica. Ona je magično biće, ali to ne shvata. Sve što ona želi je da svoje vreme, umesto pod vodom, provodi na zemlji sa Sosketom. Njene magične moći se bude kada poliže ranicu na Sosketovom prstu. Posekotina će se zaceliti istog momenta, a ta kapljica krvi će poremetiti prirodnu ravnotežu. Mesec će se približiti zemlji i izazavati snažan cunami. Mijazaki prikazuje cunami, prateći auto kojim se Soske i njegova majka vraćaju kući. Autoput prati liticu, i poput kakvog reli vozača Sosketova majka uspeva da bez problema seče krivine i izmiče talasima u poslednjem momentu. Tu napetost i dramu, Mijazaki ublažava prikazujući paralelno Ponjo, koja u svom obliku devojčice razdragano trči po valovima prateći taj isti auto. Ona to radi sa lakoćom, skačući sa jednog na drugi talas, koje Mijazaki oslikava kao kakve vodene ribe. Veselo širi ruke i čini nam se uživa u bezbrižnoj igri i beskrajnoj slobodi koje nije ni svesna.
Soske, za razliku od Ponjo, izgleda mnogo zrelije i odgovornije. On je jedan od onih lepo vaspitanih dečaka koji poštuju starije i pomalo preozbiljno prihvata na sebe odgovornost da brine o Ponjo. Njemu je samo pet godina, ali deluje pomalo starmalo. Tek u retkim momentima sa školskim drugaricama, pokazuje da je ipak samo derle. Čak i u ovoj priči, Mijazaki je morao da obrne postavljene standarde. Te dečaku pripisuje ulogu koju obično imaju princeze. Doduše, umesto žabe princa, imamo Ponjo ribicu. Naime, njemu će na kraju pripasti uloga da poljubi ribicu, kako bi se ona zauvek preobratila u devojčicu.
Ponjo, od samog početka, ima najširi osmeh. Vidimo je razdraganu i nasmejanu, pomalo nehajnu. Ona je vesela i svojom razdraganošću daje dinamiku crtaću. Za nju je ceo nadvodni svet novina, te uz nju otkrivamo sve one stvari na koje smo se već odavno navikli. Uz nju i najobičnija instant večera postaje avantura. Ona je ta koja podiže atmosferu. Puna je energije i pravi mali, nezaustavljivi vrtiguz. Soske je taj koji nas spušta na zemlju. On nas podseća na odgovornost, na prizemnost, na praktičnost. On je njen spasilac na početku, i štiti je kad god je u ribljem obličju ili kad zaspi iscrpljena. Sa druge strane, Soske je samo dete, a Ponjo magično biće, te ona na kraju ipak biva ta koja pronalazi rešenja i izvlači ih iz nevolja kojima deca nisu dorasla. Njih dvoje su savršena kombinacija suprotnosti, brinući uzajamno jedno o drugom.
Fudžimoto je Ponjin otac. Oslikan kao kakav ludi naučnik, koji živi pod morem, zgađen načinom na koji se čovek odnosi prema prirodi. On živi u koralnom zamku, a pod vodom se kreće zahvaljujući vazdušnom mehuru koji ga okružuje. On je pomalo strog, tradicionalan otac, koji želi da zaštiti svoju mezimicu, no to radi nekako nespretno te nikako ne uspeva da nađe zajednički jezik sa njom. Svojeglava Ponjo ne trpi zabrane bez objašnjenja, te tako konstantno pokušava da pobegne od njega. Sama ga, u razgovoru sa Soske opisuje kao ludog, zastrašujućeg čarobnjaka. Fudžimoto do samog kraja ostaje neshvaćen. Svaka njegova akcija tumači se pogrešno, te on tako, ni kriv, ni dužan, ispada kakav negativac. Jedna od najlepših scena crtanog, je uvodna, u kojoj gledamo Fudžimota kao iz svoje pipete, poput kakvog maga, kreira nove meduze, koje plove svuda oko njegovog vazdušnog mehura. Njegova lepša polovina, Ponjina majka je boginja mora, koja koristi svoje moći da smiri prirodu i spase mornare. Sem svoje božanske uloge, ona uspešno igra i majčinsku, rešavajući probleme između Fudžimota i Ponjo.
Lisa i Koići su Sosketovi roditelji. Lisa je i sama pomalo detinjasta i neodgovorna. Mijazaki je kreirao vrlo netipičan lik majke. Često je oslikava s grimasama primerenim detetu. Njen odnos sa Sosketom je primereniji mnogo starijoj sestri, nego majci. Ona je negovateljica u staračkom domu, i kada je briga o starima u pitanju ponaša se zrelo i odgovorno. Koići je mornar, te uvek na brodu. Njegov brod je dovoljno blizu obale da može da komunicira svetlosnim signalima sa Lisom i Sosketom. On je blage naravi, brižan i popustljiv. Jednu od komičnih scena Mijazaki kreira oko Lisine i Koićijeve svađe, u koju Soske biva uvučen glumeći posrednika, a sva komunikacija se odigrava upravo svetlosnim signalima.
Ponjo je priča o ljubavi. O tome kako ljubav ne zna za granice. Slučajno ili namerno, tu beskrajnu ljubav i snagu da se za tu ljubav izbori Mijazaki dodeljuje ženi, tj. Ponjo. Ona je ta koja je spremna da žrtvuje ceo svet da bi bila pored Sosketa. Svu tu ljubav Mijazaki je smestio u jedan od najlepših imaginarnih svetova koje je kreirao. I dok deo sveta nad vodom ima prepoznatljivo i realno obličje, onom pod vodom je dao magične oblike. Podvodna bića i samo more koje, s vremena na vreme, prikazuje u živom obliku, su vrhunac njegove umetničke kreativnosti. Crteži pod vodom su šareniji, detaljniji i precizniji, od onih nadvodnih. Ta podvodna lepota će vas bukvalo usisati u njegov magični svet.
Ponjo je namenjen najmlađem uzrastu. Posle Kiki koja leti, Meji koja trči, tu je i Ponjo koja pliva. Mijazaki je svoja tri crtana namenjena najmlađima smestio u tri različite sredine. Slučajno, ili namerno, na vama je da zaključite. Sigurno je samo da nas je majstorski sproveo kroz sva tri sveta.
Facebook komentari
No Comments