Mislio je – Šta je sad ovo? Meni je toplo a napolju je zima. Februar je, a meni sija sunce. Kako to? Sunce je odavno zašlo. Nije ga ni bilo danas. Ma kako nije. Sunce nikad nije ni zašlo, sunce uvek sija. Vidi, kako nisam primetio da je uvek sunčano na Dorćolu. Uvek je toplo. Uvek miriše. Gde god da pogledam, sve mi je lepo.
Oni koji su prvi put posetili Beograd, rekli su da im se on dopada zbog njegovog specifičnog duha.
Oni koji su nekada otišli, pa se, vođeni nekom jakom unutrašnjom silom, ponovo u njega vratili, rekli su da im je nedostajao taj poseban, beogradski duh. Hodaju ulicama blaženo se smeškajući, ushićeni kada naiđu na neki gradski kutak koji u njima izaziva plimu sećanja. Zaboravivši na sve ružno, što je možda i ubrzalo njihovu odluku da odu, usredsređuju se na ono lepo što im je nedostajalo, ističući sve vrline u njihovoj punoj veličini.
Oni koji razmišljaju da ga zauvek napuste, zastajkuju na omiljenim raskrsnicama i ponovo se preispituju. Kada konačno odu, krišom bacaju pogled preko ramena, a iz belog sveta povremeno, kobajagi nehajno, pitaju za njega. Ponekad i svrate da im se srce malo napuni, radujući se kao malo dete ljudima, suncu, kafićima, rekama, domaćoj kafi, mačkama… Mačkama?!
Jeste, mačkama. Jer Beograd može da se pohvali i mačkama koje su svojom pojavom, stavom i životnim stilom stale rame uz rame (ili negde malo ispod) velikim ljudima koji su pomagali da se Duh Beograda lagano – kamen po kamen, reč po reč, nota po notu, slika po sliku – izgradi.
Legenda o dorćolskom mačku Žući svoje mesto je našla u jednoj neobičnoj slikovnici Dušanke Komnenić koja nas je, i velike i male, ovih dana obradovala i nasmejala. Žuća nije tamo neka obična, bezimena mačka. Iako živi u kontejneru na uglu Strahinjića Bana i Višnjićeve, hraneći se po probranom jelovniku u uličnoj kantini okolnih restorana, dovoljno je samosvestan da veruje kako zaslužuje da bude srećan. Tako da ni poznata uporna, dosadna beogradska kiša neće pokvariti njegove planove za taj srećan život. Utabani, lenji mačeći život koji vodi okreće se naglavačke u trenutku kada dolazi do saznanja da mačke u tamo nekom velikom svetu žive dostojanstveno – lepe, uhranjene i okupane suncem. Ovo je priča o tome šta je sve jedna mačja glavica smislila da bude nalik tim velikim svetskim mačkama, kako bi se što lakše dokopala sunca. I boljeg života.
Menjao je svoje uzore i davao sve od sebe da bude nalik njima, ne birajući sredstva. Pratli smo ga kroz poznat ambijent Starog grada, pravo do Dunava, pa oko Zoološkog vrta, nazad do gradskog zelenila. Sve do onog (svetlog) trenutka kada je Žuća konačno pronašao ono što će ga usrećiti. Ovoga puta to nije bilo samo njegovo ubeđenje, on je sada zaista i osetio da mu je sunce tu, nadohvat šape. Žuća se zaljubio.
Odahnuli smo i mi. Jer potraga za srećom može biti naporan posao. Posebno onda kada uporno forsiramo loš ugao gledanja na stvari, i kada ni po koju cenu ne napuštamo perspektivu iz koje posmatramo svet.
Žuća nam se dopao jer zna šta hoće. Svidelo nam se i to što je zaista neustrašiv, a i što ima neke šašave ideje. Imali smo utisak da smo ga već negde sreli, možda baš u jednoj od naših šetnji po Dorćolu. Uživali smo i u stranicama punim boja, živopisnih i haotičnih crteža, često nalik kolažu. Zaista, ovo je jedna neočekivano drugačija slikovnica. I da, baš nas raduje što ju je napisala i ilustrovala naša autorka.
Iznad svega, ova mala gradska faca nas je podsetila da ponekad svi zaboravimo svoje mesto u svetu, i da počnemo na sve sve četiri strane da tražimo ono što (doslovce) spava tu negde, u našoj neposrednoj blizini. Čitajući knjigu, smešio mi se brk. I sama sam se uvek zadržavala samo tamo gde je bilo ljubavi. Ona se nametnula kao dovoljan razlog da prestanemo da se igramo igre mačke i miša, stalno jureći za nečim većim, boljim, sjajnijim. U stvari, ljubav je onaj smisao od koga počinjemo slobodno da živimo. Možda baš pod ovim našim, domaćim suncem.
Iliti, što bi Žuća rekao:
Ja sam hteo u daleku zemlju da tražim sunce. A sunce mi je iznad glave. Šta li sam mislio?
Pročitana knjiga: Dorćolski mačak Žuća, a ne neka obična bezimena mačka, Dušanka Komnenić, izdavač Komshe, 2016.
1 komentar
[…] Dušanka Komnenić: “Dorćolski mačak Žuća a ne neka obična bezimena mačka” […]