“Ovde je sve iz pravog života, a samo su bube nacrtane.”
Rekao mi je on, kada je opisivao crtani koji je gledao, Minuscule: Valley of the Lost Ants’ francuske režiserke Hélène Giraud. Bio je zaista neobično oduševljen crtaćem, za jednog šestogodišnjaka koji ima na raspolaganju SVE dugo i kratkometražne animirane filmove koji su ikada snimljeni. Za razliku od nas i naše generacije. Sećate se kaseta?
- Šta ti se još dopalo u crtanom filmu?
- Šta bi moglo…
- Zbog čega je on drugačiji od ostalih crtaća?
- To je jedini crtani u kom ima trave kao u našem svetu, samo neke male stvari nisu obične, nego su nacrtane.
- A o čemu se radi u crtanom filmu?
- O jednoj bubamari. To je sve.
Očekivala sam esej. Spremila sam laptop ispred sebe da zapisujem sva njegova zapažanja jer u trenucima kada nisam spremna, kao što je recimo vožnja automobilom u špicu ili parkiranje na jako uskom i nepristupačnom parking mestu, da ne spominjem vreme kada ga spremam za spavanje -- ima neviđenu inspiraciju i veoma je detaljan u opisima svojih misli.
No, to se ovog puta nije desilo. Mada priznajem da su i moja pitanja bila potpuno dosadna.
Bilo kako bilo. Ako mene pitate, crtani je fenomenalan. Nema reči, nema teksta, nema prevođenja! Imam 1h i 28 minuta na raspolaganju samo za sebe.
Šalim se, šalim se.
Promoviše prirodu, neke lepe vrednosti, prijateljstvo i različitost. Ulazimo u svet malih živih bića koje najčešće ni ne primećujemo, barem mi odrasli. Crni mravi, crveni mravi, bubamare, druge bube, gušteri, ribice… I zajedno prolaze iz avanture u avanturu, a sve u želji da sačuvaju jednu stvar koju su našli na početku filma. Neću vam reći koju.
Ceo crtani je propraćen predivnom muzikom i zvucima iz prirode. Crtani je toliko lep da sam iznenađena kako mojoj deci nije dosadan. Ali sam jako srećna kada on bude prvi izbor za gledanje kada je dan za kućni bioskop.
Velika preporuka, velika petica, prst gore, kako god vam odgovara. Otkriće godine. Pa do sledeće recenzije kada ću probati da osmislim malo inspirativnija pitanja.
No Comments