Devojke koje su videle Boša i tako bolje upoznale svoju mamu

Fotografije: Tamara Dragović

Kada želim da radim nešto što mi je stvarno važno, nešto što sam ja, uvek nekako gledam da to radim bez devojaka. Stalno imam neka opravdanja, lakše mi je ovako, sa njima neću moći lepo da vidim izložbu, čujem koncert…, male su, nije to za njih… (dodajte na spisak po želji).

Kada me je Jelena pozvala u goste, jer me se odmah setila kada je čula za izložbu Hijeronimusa Boša povodom 500 godina od njegove smrti, to je bilo ispunjenje jedne od mojih najvećih želja, da vidim sve njegove slike. (Kakve divne prijatelje ja imam, blago meni).

Prvo na šta sam pomislila bila je organizacija oko čuvanja devojaka kada budem otišla. Krenula je bujica gorenavedenih opravdanja, kojima sam dodala skupe avionske karte (našla sam baš, baš jeftine), pa nezgodno je kad si sa decom u gostima (Tamara, ali to je Jelena, znaš?, rekoh sebi)… Tu noć nisam mogla da spavam i nekako se nisam dobro osećala, ali nije mi bilo jasno zašto. Ok, treba da imam i svoj život, nije ništa strašno ostaviti decu na 7 dana, možda sam previše uzbuđena… Shvatila sam da odluka da idem sama nije dobra i da se ne osećam dobro. Onda mi postane jasno da ako svoje najveće životne želje budem ostvarivala sama, kako će me devojke upoznati, kako ćemo se dobro povezati, kako će moći da me vide istinski ushićenu, kako će me videti u svim situacijama ako smo najčešće u modu koji je ipak njihov. Kako će znati kako izgleda njihova mama kada ostvaruje svoje snove i kad joj je nešto istinski važno a da to nisu njih dve. Mnogo je divnih načina da se povežem sa svojom decom, ovo je jedan od njih, neću da ga propustim.

Ovaj put sam želela da im pričam o sebi, da me upoznaju, da upoznaju moje želje, strasti…, jer je moje najdublje uverenje da mi decu učimo svojim životima, svojim primerom, onim što jesmo, što smo oduvek bili, a ne samo onim što pričamo i radimo kao njihovi roditelji, zapravo verujem da tako najmanje nauče.

Drugo moje uverenje je da je ovo najbolji način da nešto naučiš decu, da ih obrazuješ.

Dakle, idemo zajedno, kakvo olakšanje, i ide i tekta (tetka, prim.prev.) sa nama. Juhu, idemo kod moje baš duboko intimne prijateljice koja takođe ima devojčicu, bićemo u holandskim parkićima sem kad nismo na izložbi, svi uslovi za zajednički odlazak su idealni, ali ipak strepim… Šta ako Sofija baš tada odluči da neće ili da hoće da pipne sliku, ili već nešto, ili jednostavno bude u modu “neću”, šta ako Maša počne da govori “nije fer” i uđe u rani pubetet…

Rešila sam da ipak smislim neki plan, jer ipak sam ja štreberka 🙂

Sve smo se dogovarale, bila sam sasvim iskrena i pričala sa njima o najvećim bojaznima, kao što bih i sa svim ljudima sa kojima sam intimno povezana i bliska.

Maši sam počela da pričam o Bošu, listale smo knjigu, izdvajala sam slike i detalje koji će praviti efekat otvorenih očiju, i uspela sam. Maši je Boš baš bio zanimljiv, mnogo detalja, super je za igru-šta sve nismo primetile na slici. Ponekada bi nam se pridružila i Sofija, nakratko. Maša je na izložbi bila dva i po sata, šetala malo sa mnom, malo sa tektom, slušala audio-vođenje kroz izložbu (na engleskom), prepoznavala slike iz knjiga i to ju je baš radovalo, postavljala je ona najdivnija dečija pitanja “mama, a što su ovde svi mrtvi, a što su ovde svi goli…”, domunđavala se nešto sa tektom i posle dva i po sata rekla “mama, ja bih da sednem”. Sela je, a onda rekla “mama, meni je sada dosadilo, ‘ajde da idemo”. I otišle smo (to je bio jedan od dogovora, bez negodovanja i tenzija “samo kaži šta za tebe važi, šta ti prija a šta ti ne prija, kada ti je dosta”). Pitate se gde je Sofija. Paaa, nju sam malo izmorila taj dan i ona je skoro celu izložbu prespavala u kišobran kolicima, probudila se taman da vidi onog pticoglavog iz vrta uživanja, koga je jedino i znala. Sada imam i novu tehniku, kada hoćeš da deca spavaju, u avionu, vozu, na izložbi, malo ih izmori. 🙂

Imale smo i rezervni plan, Jelena mi je kupila karte i za sutradan ukoliko prvi dan ne uspe, a tekta bi ostala sa devojkama. Otišla sam i drugi dan da zadovoljim tu svoju potrebu da budem nasamo sa Bošom. Jedino što Jelena nije išla sa nama na izložbu, razbolela se, bila je tužna zbog toga, kaže nije to planirala.

Nisam ni sanjala na koliko nivoa će me ispuniti ovo putovanje. Išle smo zajedno, tu je bila tekta, koja često baš mnogo radi i posle dosta vremena smo provele puno dana zajedno. Jelenu nisam videla godinu dana i imale smo prilike da kad uspavamo decu, ušuškane na trosedu dnevne sobe, pričamo i pričamo do 4 ujutru, i da nam se deca zajedno igraju, grle , pričaju, smeju. Ovo je bilo jedno ljubavno putovanje, ljubavno povezujuće putovanje, koje upoznaje i obrazuje.

Saznala sam da Maša fantastično priča engleski dok je razgovarala sa Dejvidom, nikada nisam imala prilike da je vidim u tom izdanju.

Naučila sam od holandskih mama da može ručak i za večeru, i da je to jedna od tajni njihove opuštenosti.

A stigle smo i do Amsterdama i to vozom po prvi put, sada znamo koji je glavni grad Holandije.

P.S. U Norvešku idem idem sama  jer i tako ćemo se bolje upoznati, isto 😉

Facebook komentari