Da li čitamo kao deca ili deci

Mislim da se svi detinjstva sećamo i kroz knjige. Bar većina nas. Svako je imao neku svoju omiljenu ili više njih. Neki od nas ih imaju još uvek. Neke kupujemo iznova kada dobijemo svoju decu, ili kada se nostalgično setimo dana kada smo ih upijali. Nedavno sam čula da su knjige iz detinjstva nekim ljudima odredile profesiju kojom se danas bave. Knjige su nam oslikavale scene koje bi prenosili u stvarnost i mešali s njom. Poistovećivali smo se sa junacima i mislili da smo oni. Živeli smo njihove živote i udisali njihov vazduh. Postajali bi sustanari u tim zidovima od stranica sa slovima. A onda smo osećali mirise, čuli melodije, zvukove… Knjige su baš mogle svašta. I knjige su za nas još tada bile ono čemu savremena digitalna interaktivna knjiga teži.

Srećom i današnja deca imaju susret s knjigom na način na koji smo mi imali. Izbor je dakako veći, širi, raznovrsniji, ali način upijanja, posmatranja, slušanja i prenošenja, mislim da je ostao isti.
Ne znam da li je to slučaj baš sa svima, ali mene dečja knjiga nikada nije napustila. Kada bi putovali u druge zemlje s putovanja bi obavezno donosili i naramak knjiga. Najveći broj njih su bile dečje. A zašto? Pa zato što su one bile zanimljive i sa njima smo mogli da se igramo, … i kao veliki. 🙂 Bile bi to knjige s pop-apovima, knjige sa specijalnim efektima, zvucima, animacijama, flip bukovi…

A onda su nam se desila deca. Naravno, prvo što je Gvozdena sačekalo kada je došao iz porodilišta kući bila je mekana knjiga, od materijala, s nekoliko strana. Boje su bile vrlo kontrastne, slike jednostavne, a neke su strane imale i ogledalca. Poklon od kume Mici. Ne mogu reći da je odmah zgrabio i da smo počeli da je čitamo, ali sam sigurna da je on čitao već sa mesec dana. Jednostavno bih, dok je ležao u onom čuvenom položaju kifle na boku, stavila rasklopljenu knjigu ispred njegovih očiju, postavljenu uspravno i on bi mrdao okicama na razne strane. Čitao je. Definitivno jeste. S vremena na vreme bih mu okrenula stranu, a on bi gledao u to čudo ispred sebe ne razlikujući dvodimenzionalni i trodimenzionalni svet.

Kada postanete roditelj, odmah smišljate jedan savršeni svet za dete. U njemu se nalaze aktivnosti i događaji za koje smatrate da su najbolji za njega. I vi se trudite i ulažete u te svoje ideje, misleći da ste ih baš vi usmerili ka nečemu što ih nakon nekoliko godina veoma zanima.

Tako sam ja razmišljala o Gvozdenu. Danas je opsednut knjigom. Od rođenja sam ga okruživala knjigama, od šestog meseca smo počeli da čitamo, već u jedanaestom je znao da mi pokaže u knjizi pojmove koje sam mu tražila. Uživali smo i on i ja. A onda je Gvozden dobio brata. Naravno, kako smo već bili izverzirani i Gvozden i ja smo počeli da ga usmeravamo put knjiga, da mu pokazujemo te šarene i zanimljive strane, ali njega to apsolutno nije zanimalo. I onda smo odustali. Tako sam ja shvatila da se neka deca s knjigom rode, neka knjigu vremenom zavole, a neka imaju sasvim druga čarobna interesovanja i to je sve sasvim u redu. Gvozden i ja ćemo vam pisati za svakog od njih. Pozivaćemo vas da uđete sa nama u čarobni svet knjige. I to ne jedan, nego svih onih koje smo zavoleli i kojima se uvek ponovo vraćamo ili smo se vraćali. Nadamo se da ćemo se sresti na tim mirisnim i melodičnim mestima, među stranama prošaranim slovima, malim koja tako mnogo imaju da nam kažu.

Facebook komentari