Anna Kononenko – praktični saveti za život sa tinejdžerima

Fotografije: Tamara Zidar

Imala sam kosmičku sreću da upoznam Anu i da me pozove da sarađujemo. Anna Kononenko je mama dva dečaka, koji imaju 14 i 12 godina. Po profesiji je psihoterapeutkinja i slikarka peščanih animacija. Od 2012. godine u Beogradu vodi Centar ,,zAnima” za podršku porodici i deci. U radu koristi pesak, pokret i dodir, izražavanje kroz umetničke tehnike, psihodramu, bajku i još mnogo zanimljivih i neuobičajenih tehnika. Zapravo koristi, kako ona kaže, sve što je hrana za dušu i što je potrebno pojedincu ili grupi u tom trenutku. Važno joj je slobodno izražavanje i otvorenost, igra, rad sa telom kroz pokret, povezivanje.

Za mene je ona vedra, razigrana, detinja a opet nekako odrasla i konkretna. Pre par godina me je posle kratkog upoznavanja, pozvala da sarađujemo. Potom je delila sa mnom svoja znanja, podršku i poverenje. Uvela me u svet psihoterapije peskom, dodirom, igrom… Kada sam je upitala kako je tako otvoreno prišla i donela odluku da mi ponudi saradnju, kazala je da je pratila i osluškivala sebe. Bila sam zadivljena odgovorom, pomislila sam: svaka joj čast na hrabrosti. Vremenom sam kroz zajednički rad uvidela da ona odlučuje celim bićem, ne samo prateći racionalno nego i emocionalno, telesno, intuitivno. Nekako iza svojih izbora u celosti prirodno stoji, iako takvi izbori nisu uvek najlakši i najbolji za nju. Tu sam počela da učim da bolje osluškujem sebe i da verujem sebi. Za mene je ona keva inspiracija. Nadam se da će i vama ovaj razgovor sa njom koristiti i biti inspirativan kao meni.

Uz čaj i kafu u njenom stanu pričale smo Ana, Tamara, Vera (moja ćerka) i ja. Tu stanuje sa sinovima i partnerom. Boravak u stanu kao i razgovor je prijao. Hranio je moju radoznalost, podsticao kreativnost, a istovremeno je činio da se osećam udobno.

Ana, reci nam nešto o sebi, svojim korenima i razvojnom putu.

Anna: To je komplikovano. Baka i deka po tatinoj liniji su prvo imali zamršenu priču. Tata je rođen 1938. godine, kada se skoro niko nije osećao sigurnim u Rusiji. Deda je bio jevrejskog porekla i vojni novinar, pa je baka, koja je je došla iz Ukrajne i koja je bila jako pametna žena, dala svoje devojačko prezime deci radi bezbednosti. To prezime i ja danas nosim. Zahvaljujući njemu moj tata i njegovi brat i sestra su preživeli. Oni su se doselili u Sibir, pa potom u Novosibirsk. Šezdesetih je u svetu bilo vreme hipika, a u Rusiji je to bilo cvetanje Underground pokreta. Nastajali su kulturno, umetnički i naučno razvijeni novi gradovi u kojima su boravili samo mladi, talentovani i obrazovani. Takav je bio i Akademgorodok, koji je nastao pored Novosibirska. Tu su mi se roditelji upoznali i tamo sam se rodila ja. Mama je psiholog pedagog, a tata je na kraju bio samostalni umetnik i slikar u pozorištu. On je dugo tražio sebe u profesiji, pošto se nije lako prilagođavao režimu. Pa je zbog jednog skandala sa slikom Lenjina morao da ode iz Akademgorodka.

A ja sam tada sa godinu i po došla kod bake u jedan grad u Belorusiji i živela sam do četvrtog razreda kod nje. Potom su moji prešli u Moskvu i ja sam im se pridružila. Tamo sam završila psihologiju, započela psihoterapiju i imala mogućnost da studije nastavim u inostanstvu kao stipendista. Ali sam ipak odlučila da zasnujem porodicu, pa sam se sa suprugom preselila u Kazahstan. Tamo sam rodila decu, Jana i Andreja. Onda smo došli za Beograd 2008. godine kada je stariji sin imao oko 3 godine. Od 2015. godine sam oko dve godine živela na relaciji Bolonja Beograd. Od 2017. sam za stalno u Beogradu. Uf, to je ukratko (smeh).

Ja sam neki spoj mojih roditelja, nešto između psihologa i slikara. Imam diplomu psihologa, pedagoga, savetnika, art terapeuta, psihodramskog terapeuta, edukaciju ,,Sandplay” terapije, porodične terapije, art terapije, simbol drame, sad sam na edukaciji telesne psihoterapije. Slikam u pesku, snimam peščane filmove, izvodim peščani performans, vodim timbildinge…

Zašto Beograd?

Anna: Pa, došla sam sa porodicom, bez predstave gde se nalazi Srbija. Moj tadašnji muž je dobio posao ovde i ja sam se prilagodila. Potom sam uz veliku podršku supruga otvorila Studio slikanja peskom ,,Sandpro” po ruskoj franšizi, koji se za dve godine pretvorio iz kreativnog centra u porodični centar ,,zAnima”, gde sam se fokusirala na terapeutso dejstvo peska i počela da radim kao dečiji i porodični psiholog po jedinstvenoj metodi.

Kada je došao razvod, nisam imala dilemu gde ću, vratila sam se kući, u Beograd. Tu su mi drugari, posao. Volim život ovde i meni se sviđa sada ovde. Nemam nikakvu zemlju konkretno gde bih želela ići. Italija je bila baš lepa, ali je tamo bilo teže naći posao nego u Beogradu.

Koliko dugo ste u ovom stanu? Reci nam nešto o njemu. Koji su ti predmeti dragi, da li si nešto nosila sa sobom u selidbama?

Anna: U ovom stanu smo sedam godina. Renovirali smo ga i prilagodili nama. Puno stvari sam osmislila i menjala više puta. A ima predmeta koje sam donela, recimo knjige, nameštaj, detalje sa putovanja. Luster od šolja sam ja pravila. Tu je i soba gde slikam peskom. Dva omiljena predmeta su mi ilustracija tri divlje mačke, koja predstavlja decu i mene. Ona prati rast mojih sinova od malih slatkih macana do divljih tinejdžera. A drugi predmet je patuljak kojeg smo doneli sa poslednjeg zajedničkog putovanja. Jako volim i dečije knjige, biram ih po dobrim ilustracijama i priči.

Primetila sam da svuda po stanu postoje smernice za porodičnu organizaciju. Hoćeš li da nam objasniš kako vi to radite?

Anna: Organizacija domaće rutine je jedna stvar, a potrebe članova porodice su druga. Ti neku stvar moraš da ponavljaš svaki dan po deset, dvadeset puta pa sve to pomnoži sa 365 dana puta dva deteta. Tako da smo pokačili po kući neke konkretne metodike da deca mamu ne doživljavaju kao teror i kontrolora, a da postoji neki oslonac, da se sete svojih obaveza i zadataka. A ja onda čuvam svoju energiju za neke kvalitetne stvari koje mogu sa njima da radim. To je način da ja ne poludim, da ja ne budem ta koja proganja sve vreme, da ne trošim energiju. I odlično radi da znate.

Na frižideru stoji podsetnik koji je nastao posle ,,oluje” i dva razlupana tanjira, odnosi se na to šta mami treba da se oseća poštovano u kući. To sam pisala da se ne iznenađuju stalno iznova mojim nezadovoljstvom oko nekih ponašanja. Na televizoru je zalepljen papir sa obavezama i dežurstvima preko vikenda svih u kući. Postoji i spisak smešnih rečenica koje ja koristim kada ne mogu da se zaustavim da vičem na decu, kao šifre da mogu da pokažem da sam ljuta, a da ih ne povredim.

Kakva si ti mama i šta je tebi značajno u toj ulozi?

Anna: Meni nekako iz majčinstva raste hobi i posao. Izazovi sa decom i ta uloga su činili da se ja razvijam, širili mi pogled na svet. Naučila sam da budem fleksibilnija i strpljiva, još uvek učim. Sa decom razvijam i humor.

Moj izbor je bio da ne radim prvih šest godina roditeljstva, imala sam tu mogućnost da mogu da biram da radim na poslu majke samo. Oko 2011. godine sam počela da imam krizu da mi nedostaje posao. Mada mislim da sam se i pre toga odlepila od te uloge, da budem samo mama i mislim da je to bilo dobro za partnerski odnos, decu i mene.

Ja sam aktivan roditelj, dosta osmišljavam zajedničke aktivnosti, interesujem se šta oni rade, a opet se trudim da poštujemo i da gradimo međusobne granice. Postoje i pravila. Deca vole kvalitetno vreme sa roditeljima, jedino brzo zaborave to i onda moraš da ih podsećaš. Recimo bila je borba oko igrica, umesto toga da budem kontrolor i loš policajac, što je bilo iscrpljujuće za mene i kvarilo užasno naš odnos, počela sam da se interesujem za sadržaj tih igara, da ih ispitujem detalje. Pitala bi ih: koliko si osvojio kovčega, koji si nivo prešao i kako. Lakše smo posle tih razgovora dogovorili granicu.

Kada putujemo, sada za njih je bitno da nema očekivanja i moranja, da nešto mora da se ispuni, nego da je bez žurbe, opušteno i zabavno. Ali postoji plan jer bi u suprotnom spontano odlučivanje napravilo problem. Tokom rada sa decom i podižući moju sam naučila da deci treba struktura. Kad su bili manji pevali smo i igrali se da bi izdržali put, sad čitamo. Dosta ideja dobijam prateći na internetu moje drugarice i poznanike, koji vode blogove i posećujem razne edukativne platforme.

Imamo još jedan dogovor, a to je da smo bez gedžeta kad ugrabimo vreme da budemo bar sat zajedno, ili kad imamo doručak, ručak. To znači da ni ja ne koristim telefon.

Kada je bilo teško biti roditelj?

Anna: Svaki uzrast je specifičan. Između njih je godinu i sedam meseci razlike. Prva godina sa bebama mi je najteža bila, ali sam priznala da mi je teško i tražila sam pomoć. Partner je to razumeo i bio je izuzetno posvećen otac, naročito kad su bili mali. Jako sam ponosna na sebe i kako sam birala dadilje. Svako od tih ljudi je dodao nešto mojoj deci. Čak i kad smo se selili iz Kazahstana ovde, u prva tri meseca dadilja je došla da živi sa nama radi privikavanja, postala je prijatelj porodice. Sada po potrebi, kada radim kasno, imam pomoć jednog momka i žene koji mi uskaču. Naravno iza toga stoji dosta planiranja, poenta mi je da sama sebi ne stvorim situaciju da se nerviram da li su deca zbrinuta.

Posle svake selidbe je bilo teško navikavanje na promenu. Razvod kao proces koj traje je jako stresan uvek, pa i nama, iako smo uspeli da sačuvamo maksimalno dobar i funkcionalan odnos. U Italiji su išli u jednu odličnu školu, deca i mi smo bili baš zadovoljni školom. Kadar i sistem rada bez ocenjivanja je bio baš dobar, deci je bio prirodan. Po povratku je bilo otpora zbog razvoda i navikavanja na novu školu. Recimo grdili su ih po principu sada ću vam zvati mamu, daću ti lošu ocenu, a onda su oni imali slobodu da kažu slobodno zovite mami nije važna ocena. Bili su nezavisni. E sad posle tri godine počeli su da brinu o oceni, kažu ,,Dobio sam dva, ja sam loš”. Upili su nepotrebna uverenja da se ocenjuje čovek, a ne njegov trud. Međutim sad već učitelji ne koriste taj način ocenjivanja za njih toliko, pošto su obojica izvrsni đaci, među boljima u generaciji.

U jednom periodu sam dosta radila, dosta su provodili vremena na mom poslu, pa su imali doživljaj da se mama trudi za nekog drugog. Da je mama više prisutna za drugu decu, osećali su se zapostavljeno i uskraćeno. Radili smo posle na tome.

Kakav je bio porođaj u Kazahstanu?

Anna: Prvi je bio lep u procesu, a užasan po posledicama, a drugi okej. Ja sam bila baš podržana, birala sam mesta gde tata može da prisustvuje, nekako je porođaj bio povezujuć za nas. Ali zbog raznih intervencija lekara bio je štetan po mene i bebu tokom narednih godinu dana najmanje. Dok je drugi bio brz i sedam nedelja pre termina. Porodila sam se za dva sata, muž je popunjavao papire. Sećam se da sam sa drugaricama gledala ,,Don Žuana” sa Džoni Depom u glavnoj ulozi kada je krenuo.

Koji su tvoji omiljeni porodični rituali? A koji su baš korisni?

Anna: Rituali koje grade slobodno izražavanje, povezivanje, otvorenost…To kod nas rešava skoro sve. Plus masaže, telesni kontakt i dodir kroz igru puno znače, koristimo dosta vežbi ,,Mekane škole” , to je vrlo čvrst i dubok kontakt bez prisiljavanja i ogledanja, deca vežbaju da budu fleksibilnija. Igramo još i društvene igre. Omiljene su Dixit, Uno i Twister.

Drvo zahvalnosti je odličan ritual, koristim ga kada počinje kukanje na druge u kući. Zadatak je da sedimo u krugu i pišemo zajedno za šta smo jedni drugima zahvalni. I to kačimo da bude vidljivo. Samo 5-6 dana tog rituala pravi preokret u atmosferi odnosa u kući, nezavisno od razvojne faze dece. Menja se fokus sa negativnog na primećivanje lepih stvari.

Kutija lepih uspomena je još jedan koji pratkikujemo, pišemo pozitivne uspomene i vadimo ih kada imamo osećaj da je sve loše, da je svet protiv nas, kada nam zatrebaju. Na primer, dođe Nova godina i krenemo: nije bilo ništa novo u ovoj, nije se ništa dešavalo…e onda pogledamo u kutiju kad ono svašta nešto.

A omiljeni mi je sledeći: svako ima tri minuta deljenja pred spavanje, svako može bilo šta da podeli, gde samo drugi slušaju, nemaju pravo da savetuju ili prekidaju ili odgovaraju,nema kritike, niko ništa ne popravlja i ne rešava. Dok tajmer radi, možeš da produžiš, a možeš i da ćutiš. Za manju decu treba duži vremenski interval. To nam je puno pomoglo da moji momci podele ne samo kako su sa mnom, nego i kako su jedan u odnosu na drugog. Kad naleti da osećamo da nismo u dobrim odnosima, to praktikujemo nedelju ili dve, ne može stalno.

Najbolji provod sa decom?

Anna: Moji momci se najbolje provode trenutno kada smišljam za njih neke kvestove po kući, neke zadatke koje moraju po koracima da rešavaju i svi učestvujemo. Uživaju i kada idemo negde biciklama. Zajedničko putovanje isto je super, najčešće odlazimo u tematske porodične kampove, recimo bili smo skoro na porodičnom hedonističkom izletu za odrasle gde smo svi zajedno kuvali, nakon čega mi je Andrej tražio profesionalni nož i dasku.

Kako se odmaraš, vraćaš sebi snagu?

Anna: Sam sebi moraš da daš odmor, niko drugi ne treba niti može da ti ga da… Meni je značilo kad sam shvatila da sama sebi treba da ga dam, što je bilo baš skoro (smeh). Tu mi je razvod dosta pomogao. Kada su prvi put išli kod oca u Italiju, ja sam doživela sve moguće strahove i paniku. To je bila katastrofa, ja sam razmišljala kako će oni pasti, razbiti se, stradati… Onda sam počela da radim na tome, svašta mi je pomagalo: psihoterapija, aromaterapiju, razgovor sa drugarima, knjige i lekcije o mamama poput mene. Šta god ti pomaže treba prihvatiti.

Ako ti nisi odmoran dolazi kod u kući do vriske, nervoze….ako ti se spava, spavaš sa decom preko dana. San je najvažniji. Skoro sam potpisala onlajn učešće u jednom neobičnom maratonu. To je grupni proces u kom 14 dana dobrovoljno učestvuješ u maratonu zadovoljstva i sna. Funkcioniše tako što svaki dan dobijaš zadatak refleksije, npr. ,,Šta je najgore što može da se desi ako se naspavaš i budeš odmorna?”. Primetila sam da ako legnem oko 10, pola 11, što se pre nije dešavalo, legnu i deca ranije. Pre sam uvek očekivala vreme za sebe kada oni zaspu i planirala ambiciozno šta ću sve da radim, pa se onda desi da im je vruće, ovako, onako da ne mogu da zaspe.. Kad sam ja počela da spavam i oni spavaju bez problema. Ako sam sebi dozvoliš, oni se sami priključe.

Sad mi je najveći odmor ako odem negde sa drugaricama na kratki odmor, pauzu, tipa dva tri dana, to mi trenutno puni baterije. Da gledam nešto što je meni interesantno u mom ritmu, gde ja hoću.

• 

• 

Kako je biti preduzetnica u Srbiji?

Anna: Početak rada je za mene bio otprilike kao dolazak Hari Potera u Hogvorst u prvoj godini: imala sam ogromnu želju i sve deluje čarobno oko mene, ali ne znam zakone, ne orijentišem se i moram puno da učim. Zahvalna sam što sam imala veliku podršku supruga i par prijatelja, pošto smo četiri godine radili u minusu, za nas nije bilo zarade, nego smo samo investirali u zdravlje i sreću društva. Međutim, bez obzira na razna dešavanja, to je istovremeno bila fenomenalna biznis škola, koja mi je pomogla da nađem svoj stil rada, svoj način komunikacije sa zaposlenima i sa klijentima.

Rad na razvoju emocionalne inteligencije kod dece u Srbiji nije još u fokusu kao što je u društvu roditelja u Moskvi. Bilo je potrebno da prođe neko vreme da bi zadobila pažnju i poverenje roditelja da razumeju vrednosti ,,zAnima” centra. Još jedan izazov je bilo to što sam imala osećaj da su tadašnji zaposleni od mene kao direktorke tražili da budem jak autoritet, a ja po svom karakteru nisam dobra za tu ulogu. Sada sam to prilagodila sebi i imam jako ograničen profil ljudi sa kojima želim da sarađujem, ali svi su iz mog ,,karassa”. Više nemam zaposlene, nego tražim partnere. Dosta su uticale na mene knjige i seminar jedne divne žene i mame Kristine Ercegovic. Nisam još finansijski dobrostojeća preduzetnica, pošto mi fali dodatnih 24 sata u danu, ali sam mirna u svom srcu i osećam da sam sam svoj gazda. Radim i dalje na transformaciji poslovnih procesa.

Kakva su ti iskustva sa roditeljima u Srbiji, vidiš li neke specifičnosti ili razlike u odnosu na roditelje u Rusiji?

Anna: Kad sam došla u Beograd mene je prijatno iznenadio odnos tata prema deci. U odnosu na Moskvu, imam doživljaj da muškarci provode više vremena sa decom, odnosno porodicom. Spremni su da se osmehnu detetu i da mu priđu neposredno na ulici. Još jedna razlika jeste što u Rusiji može često da se desi da ti neko priđe iz čista mira i da te kritikuje, savetuje kako to treba da vaspitaš decu i šta dobro ne radiš, ovde to nije slučaj. Sa druge strane Beograđani više strahuju od promaje i bosih nogu, dugo mi je trebalo da naučim da primećujem promaju. U poslednje vreme bih rekla da u fokus ulazi sve više pitanje roditelja kako da očuvaju odnos sa decom pored gedžeta i socijalnih mreža, kako da budu autoritet deci, šta vredi tražiti od dece, koje vrednosti negovati.

Za kraj, koja bi bila tvoja osnažujuća poruka roditeljima, nešto što sebi govoriš svakog dana?

Anna: Vi ste baš ta mama koja je potrebna baš Vašem detetu. Vi ste baš taj tata koji je potreban baš Vašem detetu. Sa manje straha i sa odgovornošcu gradite odnos sa svojim detetom svakog dana. Nemojte da čekate neku ,,budućnost”.

Uživajte u peščanoj čaroliji koju Ana stvara.

Facebook komentari