Baš se jako trudite da ne vičete na svoju decu, ali lako se sklizne u stare navike.
Sve ste pokušali da bi se izvukli iz vrzinog kola vike. Ili optužbi. Ili pretnji. Ili kritikovanja svoje dece.
Koliko god „dobrih dana“ da proživite, na kraju ipak upadnete u stare obrasce ponašanja.
I onda se osećate užasno.
Namere su vam odlične, ali nešto vas još uvek sapliće u nastojanju da se rešite ove navike. Zauvek.
Evo pet razloga zbog kojih još uvek vičete (i šta uraditi po tom pitanju!)
5 RAZLOGA ZBOG KOJIH JOŠ UVEK VIČETE NA SVOJU DECU
- Normalni ste. Tako je. U tim mračnim trenucima, lako je osetiti se kao da ste JEDINI koji doživljava i teške dane. Krijete se od sveta, i verujete da ste lošiji od drugih roditelja. Ako bismo mogli da zavirimo iza vesele fasade koja nam se pokazuje na društvenim medijima ili u javnosti, posvuda bismo naišli na dobre porodice koje se muče da razbiju loše obrasce, osećaju se sluđeno pred izborom „najbolje“ strategija za roditeljstvo, i u isto vreme se pitaju da li su izneverili svoju decu. Niste sami. Niste neobični.
- Niste savršeni. Nesavršenost je nešto što svi delimo. Iako možda izgleda da se borimo sa različitim stvarima, niko od nas nije baš sve prokljuvio. Niko ne rešava stvari elegantno, precizno, i savršeno u svakom okruženju i pri svakoj interakciji. Niko. To što ste nesavršeni nije samo opravdanje, nije to nešto što kažemo da bismo opravdali greške u ponašanju, nego je to činjenica. Tek kada možemo da se odmaknemo od nastojanja da budemo savršeni i prigrlimo nesavršenost, možemo da priznamo svoje greške, iskupimo se za njih, i preusmerimo našu pažnju u pozitivnom smeru. (Opet).
- Zanemarujete brigu o sebi. Naša tela ne mogu duže vreme da obitavaju u stanju stresa. Kraći udari adrenalina pomažu nam da očuvamo ličnu bezbednost, ali neprestani, dvadeset-četvoročasovni pritisak, velika očekivanja i gusto napakovani rasporedi su kontraproduktivni. Briga o sebi kaska za brigom o drugima po svaku cenu. Na žalost, vaše telo plaća ceh. Isto tako, i vaše roditeljstvo. To što u sred intenzivne rasprave pet puta duboko udahnete može deluje kao kap u buretu, ali ako po pet puta duboko udahnete u različitim trenucima tokom čitavog dana, to može značajno da utiče na vas.
- Potrebno vam je više vežbe. Svako od nas u roditeljstvo unosi „teret“ određenih odnosa: svesne i nesvesne misli o tome kako porodice funkcionišu, kako porodice komuniciraju, i kako se ljudi nose (ili ne nose) sa snažnim osećanjima. Nije lako zaustaviti te misli i odlučiti da postupamo/govorimo/upravljamo stvarima na drugi način. Isprva. Vremenom, za nove oblike ponašanja biće potrebno manje naprezanja. Postaće nam sasvim prirodno da duboko udahnemo. Jasnije ćete spoznati vaše okidače. Imajte strpljenja za sebe u tom procesu.
- Potrebna vam je podrška. Nije lako zatražiti pomoć. Niko ne želi da prizna da je upravo izgubio živce sa detetom (a čak i kada to podelimo sa drugima, obično brzo pređemo na drugu temu, „nego, kako si mi ti danas?“) Ostati sa tim bolom, priznati stid, osetiti krivicu, i isplakati suze doprinosi izlečenju, ali taj stepen osetljivosti zahteva bezbedan prostor pun poštovanja u kojem bi se vršila ta vrsta razmene. Ukoliko nemate bliskog prijatelja koji bi vam pružio podršku, možda je vreme da potražite terapeuta ili grupu za podršku roditeljima.
ŠTA SAD?
Da li osećate da pripadate nekoj od ovih kategorija? Ako je tako… dobrodošli!
Roditeljstvo je komplikovano. Međuljudski odnosi su komplikovani. Život je komplikovan.
Prema tome, ako još uvek niste sve savršeno savladali, u dobrom ste društvu.
Ipak, hajde da se ne zaustavimo na tome.
Šta je za vas logičan naredni korak? Sitnica koja vam je potrebna da biste nastavili da se krećete u pozitivnom smeru (uprkos preprekama)?
Možda da…
- okačite negde podsetnik da je OK biti nesavršen
- pozovete bliskog prijatelja i isplanirate da se nađete na kafi
- se obavežete da ćete danas odvojiti 5 minuta za brigu o sebi
- date sebi dozvolu da uradite sve „iz početka“
- potražite terapeuta u svom okruženju
- zapišete sve ono što ispravno radite
- vodite dnevnik zahvalnosti
- analizirate situaciju koja je pošla naopako i istražite načine kako da naredni put postupite drugačije
- učite da saosećate sa samim sobom
- zagrlite sami sebe.
Savršenstvo nije moguće. Ali napredak jeste!
Niste zaglavljeni. Niste sami.
Samo napred sa roditeljstvom! Svi smo u ovome zajedno.
2 Komentara
Jaoo da. Uporno pokusavam da ne vicem i osecam se kao monstrum kada pocnem da vicem(zapravo dok vicem nekako mi lakne ali se posle par sek osecam kao monstrum). I da msm da samo ja to radim a svi ostali su normalni… Drugarica mi se smejala kada sam joj jednom prilikom, dok je vikala na dete, rekla “jao sto uzivam, nisam samo ja monstrum” 🙂
Zaista nije loše okačiti negde podsetik da smo se obavezali da ćemo posvetiti sebi bar 5 minuta dnevno. Valjda ćemo ih tada lakše odvojiti.