– Mama, kad sam ja bio beba, jesi li me vozila u kolicima?
– Jesam, jesam.
– A kad si ti bila beba, jesam li ja tebe vozio u kolicima?
Nema kod nas knjiga za bebe. I nema knjiga koje se više ne čitaju – sve se čita, sve se može prepričati, prilagoditi, proširiti, izmaštati… Još od kad je bio beba i sa mamom se naizmenično vozao u kolicima, čitao je knjige, i on to zna, na to je baš ponosan. Prvo počeo da čita pa da gleda, tako nekako. Sad kada je biti veliki postao glavni imperativ, jedino što je od bebećih uspomena ostalo prihvatljivo su upravo – knjige.
Prva knjiga zaborava nema. Prva knjiga se čuva, mazi i pazi, lepi po hiljadu puta, sa nje se stružu ostaci hrane i izbljuckanog mleka, služi kao podmetač, kapa na glavi, skrivalica, od milja se zove “kupusara” i nad njom zamišljam sebe jednog dana kako setno gledam u daljinu dok se prisećam naseg zajednickog detinjstva. Čuvali smo je, zaista jesmo, raskupusala se od preteranog rabljenja, a čitana je jer je dobra i prezgodna. Osim toga je služila kao rampa za autiće, stalak za kućicu, glodalica i podloga za igranje. Ali nećemo sad o tome.
Veliki format ove knjige je super stvar. Naslonim je lepo na svoj postporođajni mekušan stomačić, Duleta naslonim na grudi i milina – bioskop u malom. Mi smo sa čitanjem zasta rano počeli, već sa tri meseca. To čitanje je bilo vise posmatranje boja i oblika i moje sporo, nežno izgovaranje naziva slika. To naše čitanje je bilo naše vreme, moj odmor, i divan osećaj da nešto smisleno i korisno radimo zajedno. Dule je za to vreme stenjao, balavio i mrduckao okicama levo – desno. Ipak, jasno se sećam trenutka kada je prvi put počeo pogledom da prati slike o kojima govorim. Sećam se radosti kada je počeo da ih prepoznaje, sećam se maženja neznih zeka sa plišanim stomačićima i njegvog i mog oduševljenja kada je sam otkrio veliki crveni nos – pištalicu.
Zaobljene ivice, tvrde stranice i zaista čelična izdržljivost ove knjige govore da je neko pametno promislio pri njenom osmišljavanju. Možda je bas zato ova knjiga čest prvi izbor, idealan poklon i deo prvih dečjih biblioteka u tolikom broju kuća. Slike su jasne, najjednostavnije na svetu, boje su odmereno kombinovane a dovoljno raznolike da stimulišu vid i da ih cak i mali bebaći lepo uočavaju. Kako čitati tako malim bebama? Sporo, tiho i nežno. Izabrala sam zanimljive i dominantne detalje i uvek istim redom isto govorila. Tako je povezivao slike i reči, učio imena pojmova i unapred znao sta da očekuje. A ova knjiga ima toliko toga da ponudi! Sličice automobila, lava, krave, mekane uši koale za pipkanje, nežne zečje stomačiće za maženje, reljefne tufnice žirafe za pritiskanje, i taj sladak gumeni nosić za štipkanje. Brojali smo zeke, primećivali da je jedan konjić manji od drugog, tražili oči i uši na mišu, golicali pticu-kreštalicu mahali bebi, tufnali tufnice na šarenoj bubi. Uz Pištalicu je naučio gde se nalazi oko, uvo, nos, usta, naučio kako “kaže” maca, kako ptičica, kako lav, krava, a kako konj. Dugo i uporno sam mu pokazivala sličice, o njima pričala, opisivala ih – a onda je i sam počeo da prstićem “traži” šta želi da čuje.
Mi knjige ne prerastamo. Nisu to cipele ili pantalone pa da se smanje. Knjige rastu s nama, čuvamo ih, volimo i vraćamo im se. Sada sve te životinjice imaju imena, iza njih stoji stotine izmaštanih priča i “biografija”. Sada je Pištalica baš zbog svoje jednostavnosti odličan material za govorne vežbe i razvijanje vijuga i Duletu i meni. A u knjizi – hiljadu uspomena kojih se on možda neće sećati, ali ja sigurno hoću. Jer prva knjiga – nije mala stvar.
U saradnji sa izdavačkom kućom “Pčelica” koja je izdala “Pištalicu” i ostale interesantna knjige iz edicije “Bebin dodir”, želimo da vam poklonimo jednu Pištalicu, ali pre toga da vas pitamo da li se sećate vaše omiljene knjige iz detinjstva?
Idealna je prilika da pozovete roditelje, da se podsetite svojih knjiga, slikovnica i omiljenih priča. Koja je vaša prva knjiga, da li je i dalje čuvate ili imate fotografiju sebe sa njom? Zašto vam je prirasla srcu i da li je čitate vašem detetu?
Igramo se do 26. novembra kada ćemo na našoj facebook stranici proglasiti pobednika. 🙂 Srećno!
6 Komentara
да књиге су нешто што увек купујемо…своју прву књигу ”маја у робној кући” имамо али у листовима (надам се да ћемо је једном и спојити поново) па је ретко читамо.илустрације су дивне мада је танка увек је изнова листамо.то је оно што је остало од маме…али занимљивија је прича о књизи коју је написао владимир сутејев а коју сам добила на поклон када се моја девојчица родила (пре 10 год од драге колегинице која је тада имала већ два велика момка и касније добила и ћеркицу)…књига је из библиотеке по печату се препознаје а цртежи су тако топли и причице и за мале и за велике занимљиве…различити точкови је само једна у низу.хартија је рециклирана груба…пробаћу да је усликам сутра по дневном светлу и пошаљем на време а у сваком случају препоручујем исту за читање…
Moja prva i najdraza knjiga iz detinjstva je bila ZMAJEVA RIZNICA… drugacija od danasnje, imala je zute tvrde korice… tu knjigu ja danas citam svojoj deci..
Prva moja knjiga,poklon od bake-Hajdi,dugo sam je zaljubljeno listala i gledala prelepe ilustracije,toliko sam žarko želela da već znam da čitam i znam slova….prva knjiška ljubav <3
Ne vredi, moraću da pišem bez moje fotografije. A šteta je: imam crvenu haljinicu na bele tufnice, bele hulahopkice sa vezom, crvene lakirane cipelice, plavu ćubicu na glavi. U ruci slikovnica “Uspavana lepotica”. Ili bar jedna njena strana. Nešto pričam mami dok me tata slika i protestujem što mi fali još tvrdih stranica, koje bih mogla sa svoja četiri zubića da grickam. Na stranici prinzeca u plavoj balskoj haljini…
Fotografija je nastala na dan mog prvog rođendana. Posle pročitane priče umočila sam ruke u tortu. To je taj famozni serijal kroz slike koji su moji roditelji (napokon!) uramili. Ne znam gde je slikovnica, ni da li je preživela zubiće. Mama se ne seća. Danas bi imala 37 godina. Lep staž za jednu knjižicu, moram priznati. Ostala je fotografija kao sećanje na neka prošla vremena…
Princeza u meni je davno porasla. Plavu balsku haljinu je zamenila ljubav prema martinkama. Slikovnice su zamenile knjige naučne i epske fantastike, sa tu i tamo neki dobrim starim klasikom.
Sada su stigle male rukice mog dečkića, koji već pokazuje ljubav prema knjigama. A nema ni godinicu. Naravno, isto kao i njegova mama prvo ih ispituje zubićima. One tvrdih stranica su uksune, sem ako se ne uvuče neka dlakica sa zakinog krzna, tamo na poslednjoj strani omiljene knjiške. Ozbiljne slikovnice čitamo i gledamo zajedno. Idemo u avanture sa malom belom sovom, pandom i majmunčetom, štitimo medvediće kad pada kiša. Uživamo u slikama i dodirima.
Eto naše male priče.
Čestitamo Jelena, dobili ste knjigu “Pištalica” 🙂
[…] koju i dan danas volimo da prelistamo i Pištalica (Pčelica), o kojoj sam nešto više pisala ovde. Knjižice sa životinjama su sjajne jer pružaju mnogo mogućnosti – pre svega vas motivišu […]