Za prvih 40 godina života, zmije sam srela samo 2-3 puta, a mrzela ih svim bićem, što znači da sam zapravo mrzela zmije iz moje mašte, jer ih u stvarnosti nisam ni viđala, ni poznavala.
Zmije je u moje detinjstvo unela moja baka, Crnogorka, ženski izdanak surove prirode i patrijarhata, nije volela praznoverja, volela je obrazovanje. Volela je i lepu odeću, i hrabrost, ali nikako zmije. Stalno me upozoravala da ih se pripazim. Kako se pripaziti zmija? Ne ići u kamenjar. To nije dovoljno.
Kad sam joj jednom pomagala da iz podruma uzme krompir i luk, videla sam na polici zmiju. Srele smo se 🐍, sećam se čak i okruglih zmijskih očiju, ni malo mačjih – nije bila otrovna. Baka me ubeđivala da mi se učinilo, jer zmije idu na sunce.
Sad znam, to nije tačno, zmije idu za svojim potrebama, a ovaj široki veličanstveni svet izlazi sa svojim ponudama. Ne postoje naše stvarne potrebe koje priroda ne može namiriti.
Dete ima stvarnu potrebu za iskustvom. Sačuvati dete time što ćete mu savetovati da ne ide tamo gde je vama (bilo) strašno je zapravo neka vrsta praznoverja, koje mu uzima moć da iskusi svet i da svoj strah proživi i prevaziđe. Nakon ovog događaja, cela moja porodica me ubeđivala da zmiju videla nisam. Obezvredili su moje iskustvo.
Od tada, zmije su počele da me prate i to u mašti.
Svaki put kada bi me nešto uplašilo, ja bih zažmurila, i tu se uvek pojavljivala zmija. Nečujno bi klizila za mnom i podmetala mi jaja, a ja sam plakala, jer jaja će se izleći. Ja sam htela da ove vizije nestanu, i zato sam se pitala zašto tako grozna stvorenja, zmije, uopšte postoje. Htela sam da izumru. Ovo je bio period devedestih, dosta mraka i jako malo vremena i volje da se dečje potrebe za istinama odrastanja osvetle.
Dajem ovaj mali odlomak iz svog upoznavanja zmija.
U ovom procesu sam naučila: imamo izbor kad strah od našeg uma zameša kašu. U njoj strah može biti pomešan sa znanjem, ili sa neznanjem. Znanje je mnogo važan sastojak, to mi se čini veoma važno za početak. Za novu nadu i prijateljstvo sa zmijama i našom prirodom, jedinom koju imamo.
Jaja koje mi je zmija podmetala su počela da se legu dvadesetak godina kasnije kad sam postala mama. Moje tek prohodalo dete otkopalo je jednom prilikom malo jaje u pesku u dvorištu naše vikendice. Zamalo da poludim: „Šta ako je zmija!?“ Nisam nasledila nikakve mudre priče o zmijama, nikakva predanja koja bih mogla da srknem iz pehara kolektiva i svoju paniku malo izduvam. A čak i da jesam, šta drugo, nego energično da guglam i tragam za odgovorima.
Prvo mesto bio je sajt Herpetološkog društva. Ovde možete naći sve informacije o zmijama našeg podneblja, videti kako izgledaju i gde žive. Ovde sam naučila da su u delu gde je naša vikendica jedine otrovnice poskoci i da rađaju žive mlade, ne legu se iz jaja. (I posle svih ovih godina od ovog događaja i saznanja, ovde uvek ispustim izdah olakšanja.)
Poskok jeste vrsta koju često srećemo na imanju. Iako ljudi Šumadije i Centralne Srbije veruju da sreću i šarku, verovtano se sreće samo poskok. To je zmija upadljive šare, kratka (50-70 cm), daleko kraća od 🐍neotrovnih rođaka zato što plen ubija otrovom pa mu dužina tela nije potrebna za taj posao.
Smuk je druga zmija koju viđamo. Nije otrovna, ima izuzetno dugo telo -> telom davi plen. Tako je na našim prostorima. Za ostale prostore ne znam.
Kad vidim smuka, ja se obradujem i tu imam priliku da uspostavim saradnju sa mojim primitivnim umom, smesu koja brka znanje sa strahom i isporučuje neku kašu nadanja pa kaže: „ovo je saveznica protiv zla“. Kakvog zla? Nagađam da za zlo pretpostavljam poskoka. Sigurno. Negde u dubini, proizvela sam ideju da će smuk pojesti svu hranu poskocima pa će ovi podviti rep i napustiti naše imanje. Tako nas čuva.
Sad kad sam ova osećanja uspela da verbalizujem, vidim koliko su smešna. Smuk pojede puha (u dugom i sporom zalogaju), a poskok, verujem to ne bi mogao. Dakle, ovde ima dovoljno hrane za sve zmije, glodare i ljude.
Zašto ovo sve pišem? Nije bilo važno samo da naučim razlike među zmijama koje srećem, već i da prihvatim da imanje delimo sa zmijama. One su tu domaće i više nego mi, vikend – seljani. Ako se rešimo jedne zmije, doći će druga sigurno. To je zato što one idu tamo gde im je dobro i ako imate nekog mišića ili puhove, doći će i na prag kuće. Ono što je važno je da zatvaramo vrata, da iskrčimo sve zarasle budžake u dvorištu.
U periodu prihvatanja svega ovoga sanjala sam ih skoro svaku noć. Na javi, svaki susret sa smukom, bio je kao s dobrim prijateljem, svaki susret s poskokom, knedla u grlu. Naročito kad poskoka sretneš i lepo ga vidiš malo dalje od svoje putanje, pa eksperimenta radi, lupaš štapom po tlu a on ništa. Neće pobeći, kao da zna da eksperimentišeš i da nisi toliko luda da vam se putevi ukrste. To su mi i rekli u Herpetološkom društvu: poskok računa na moć da se kamuflira i ne žuri da se skloni.
Zato je jako važno da budemo sigurni kad beremo šumsko voće gde stavljamo ruke, da budemo sigurni da tu gde ih stavljamo nema poskoka. Kada idemo u šetnje da imamo adekvatnu odeću i obuću i štap da vibracijom najavimo da stižemo.
Moje beskrajno divljenje prirodi budi baš razlika između poskoka i smuka. Poskok izlgeda zlo, pogledajte te oči i tu zmajevitost. Pogledajte smuka, ovaj, mir, eleganciju, lepotu. Mada, priznajem, ni smuk nije ništa plemenitijeg izgleda u trenutku kad guta plen. (Gledala sam i čudila se toj transformaciji pitome zmije u aždaju). I opet mislim: verovatno sam sve ove utiske pomešala sa svim onim znanjem o zmijama koje imam. Ona koja je opasna je zver, ona koja nije, e ta je predivna!
Letos sam u Crnoj Gori upoznala jednu baku koja mi je rekla da tu gde je ona odrasla nema zmija koje nisu otrovne, i da ih ona redom ubija kad ih sretne. Onako kako je naučila kao dete. Bilo mi je mnogo žao što ne mogu na brzaka s njom podeliti svoje uvide. Duboki strah, stečeno iskustvo i osećaj moći i kontrole koja ona činom ubijanja zmije uspostavlja, verujući da tako štiti svoje unuke su u njoj premoćni da bi me razumela.
Istini za volju, ja sam naučila da razlikujem otrovnu od one koja nije otrovna, zahvaljujući tome što su moja deca pre mene ova znanja prihvatila i usvojila i o tome mi pričala, zahvaljujući školi u kojoj se ove teme obrađuju i zahvaljujući prirodnjačkim radionicama na koje idu.
Ima ljudi koji su me upozorili da treba da odbijemo zmiju, ali mi to ne umemo i mi ovde ne živimo. Mislim da je u tome ključ, jer zmije se takođe plaše i ne žele da troše svoj život i njegovu dragocenu energiju na ujedanje ljudi.
Moj strah od zmije je pukao kao balon, moj mali horror sačinjen sav od nesporazuma prirode i ljudi se završio, mada se poskoka i dalje bojim kad ga sretnem negde gde ga ne očekujem. Volim da ponekad odem u Javni akvarijum i tropikarijum, i gledam zmije. To mi dodnosi mir i dobar osećaj. Moji strahovi su sada nada.
Moj uvid je za mene veliki: najvažnije obrazovanje čeka nas u stvarnosti.
Ko zmije ubija, hrani svoje strahove!
Sve zmije sveta
Naše unutrašnje ili
Životinjskog carstva spoljašnje
dišu na mestima
čuda zemlje i ako hoćeš da vidiš divlje ptice moraš sa zmijama deliti vodu i sunce.
*poskok na slici je u flaši za vodu jer je tako prenet s kućnog praga na livadu, srećom ne našeg kućnog praga ☺
No Comments