Šta (ni)sam radila dok je radio “baka-servis”?

Zahvaljujući modernom, milenijumskom dobu, moja kancelarija je prenosivog tipa. Što će reći, dokle god imam kompjuter (koji radi) uz sebe i internet konekciju moja kancelarija je održiva. Što će dalje reći, radim od kuće. Nekada toga nije bilo, znalo se da moraš da izađeš iz kuće da bi otišao na posao. Znalo se da je kuća u tački A, posao u tački B, a između te dve tačke razdaljina koju treba da pređeš. Odjednom, svet je počeo ubrzano da se menja, planeta dobila na ubrzanju promena, postala bežičana, neke struke od postojaćih i upotrebljivih, prešle u nepostojeće i neupotrebljive, kablovi zamenjeni ne-kablovima, kancelarije počele da zauzimaju dnevne sobe i manje prostore, a razdaljina između tačke A i B postala neznatna. Sve te promene kvantitivnog tipa, kod starije generacije ulivaju nepoverenje u kvalitet rada i sumnju, od uha do uha, na pomen rada od kuće. Zaboga, kod kuće se ne radi. Kod kuće se radi na kući, sređuje se, čisti, pere, pegla, odmara se.
Kako to mislite radite od kuće? Kad je dete u kući? Sa detetom? Pa šta ono radi?

Dete razvija maštu za to vreme. Recimo. Čak i (pretvara se da) radi. Kad bih ja radila (stvarno) sa tolikim entuzijazmom sa kojim se ona pretvara da radi, bila bih astronaut.  Dok dete razvija maštu i lupa po tastaturi starog, pokvarenog lap topa, mama razvija nova čula i procese. Par očiju na leđima, par ruku, vrši mitozu da bi ona druga mogla da skuva ručak, sredi sobu i ode u nabavku. Drugim rečima, rad od kuće, koliko god predstavljao luksuz u nekom pogledu, je haotičan, neuredan i često neodrživ. Osam radnih sati treba sklopiti, a to se uglavnom dešava u nekoj drugoj, prekookeanskoj, vremenskoj zoni. U tih osam sati, treba se javiti i na koji poslovni poziv. Tu nastaje prava žurka. Pokušavaš da zvučiš kao da držiš sve konce u rukama, sva ozbiljna i smerna, dok dete, koje se do tada mirno igralo, viče “a ko te to zoooove?! Daj da se jaaaaavim! Hoću i ja da pričaaaam! Maaaaaama!” Na kraju dana (nebitno da li je tada dan ili noć) sve se nekako (evo, nemam pojma kako) odradi, a ti ostaneš u čudu i štipaš sebe da proveriš da nisi ispario od stresa.

Onda mama pojede bananu i pretvori se u Bananamamu.

Zapravo, ne, ali to ne bi bilo tako loše. Dešava se sledeće – javi se baka. Dete u poseti kod bake? Da, naravno, može, imam toliko toga da obavim! Tri dana? Odlično, sve ću stići da uradim i odradim! Mogla bih i da se ofarbam čak! Sa bakom se organizuje put. Baka i dete-unuka, gde ćeš lepšeg scenarija. Dete će uživati, baka će uživati, zajedno će uživati, svi će uživati. Mama ostaje kod kuće da radi i da završi sve ono što nije stigla dok je radila od kuće sa detetom.

Mama isprati dete i baku, a desi se…Desi se ništa, grafički prikazano.

*Iz grafičkog prikaza, radi očuvanja dostojanstva, namerno izostavljen podatak broja poziva upućenih baki i detetu-unuci. 

Poetna, naravučenije, zaključak? Ima li ga uopšte? 

Kad jednom uđeš u mama mode, tu i ostaneš. Shvatiš da ti trka, frka, haotičnost leže i na veoma čudan, mazohistički način prijaju. Gotovo da se izgubiš u svom tom slobodnom vremenu, osetiš da nemaš ograničenja, prepustiš se i završiš na grickanju semenki i sebe, onako na sitno, iznutra, jer naravno nisi stigla sve. No, poenta je da ne moraš da stigneš sve. Nisi-ti-neki-tamo-ne-znam-ti-ni-ja-robot, a nisam ni ja.

Facebook komentari