Zbog evolutivne važnosti straha za naš opstanak, loša iskustva često ostavljaju dubljeg traga u sećanju nego dobra. Zato dobro zahteva da mu se posebno posvetimo.
Zahvaljujući pismu jedne drugarice, napisanom 1991, nedavno sam otkrila neke izuzetno dobre momente mog odrastanja koje sam potpuno zaboravila, potisnula. Bilo mi je 11 godina i baš sam oštrila radoznalost za ono što mi ide u susret: muzika, tinejdžerstvo, tajne života. Međutim, devedesete su došle u naš mali grad, sa restrikcijama struje i grejanja, išla su zatvaranja školskih sekcija, sportskih centara. Malo sam čekala, brzo sam shvatila, neko je ovde umesto svetla pustio mrak.
Srećom, život uvek nudi materijal, a deca nalaze smisao i od raspada sagrade celinu.
Život nam je ponudio pse lutalice. Neki od njih te odaberu, priđu ti sa svojim sjajnim očima i srce ti obloži meko krzno i uteha: dobro je, ovaj svet nisu samo ljudi.
Lindu smo prisvojile mi, devojčice iz ulice. Bila je nešto najlepše što sam srela do danas. Ne znam koliko smo se dugo družile, ko joj je dao ime (na španskom Lepa), koliko puta se oštenila. Ali znam da sam uvek bila spremna da se zauzimam za nju, da planiram kako da je zaštitim. Moji roditelji nisu bili presrećni zbog ovog hobija, ali su bili dovoljno zauzeti da u ovom poduhvatu budem slobodna. Mi smo smišljali rešenja za pseće probleme, od proteze sa štene bez prednjih nogu do udomljavanja kučića (uspešnom metodom od vrata do vrata).
Naše brige su bile kako učiniti pseći život boljim, jer je bilo jasno: to čini naš život boljim. Brinući o lutalicama u navali besmisla, mi smo nalazile smisao i strast koja nas tera da se radujemo sledećem danu.
Šinterska služba je redovno patrolirala i hvatala pse koji bi završili u gradskoj kafileriji. Odmah smo znale da pas koji ima vlasnika i ogrlicu ne može biti uhvaćen. Napravile smo plan: ako odvedemo Lindu u veterinarsku službu, obavimo tamo vakcinaciju i kupimo joj
ogrlicu, dobićemo papire i šinteri joj neće moći ništa.
Bile smo složne i organizovane, pet devojčica 8 – 13 godina. Odredile smo jedan dan zimskog raspusta, ustale rano i već oko 8 bile u akciji. Linda je bila prepametna, sve se s njom dalo dogovoriti, bez problema je prepešačila s nama taj kilometar i po, i stigla na vakcinaciju.
U veterinarskoj službi su nas primili kao odrasle, poštovanja vredne vlasnice psa. Vakcinisali su Lindu, a mi smo dobile potvrdu. Došla sam kući i Lindine papire stavila u pregradu ormana s našim izvodima, zdravstvenim knjižicama i pasošima ali se nisam sećala zašto baš ja imam njene papire.
Tog proleća, bio je i taj grozan dan kad sam krenula da pređem ulicu i Linda je krenula za mnom. Bila sam brža, a nju je udario auto. Sećam se njene rane, sećam se kako sam je previjala, kako su mi ljudi govorili: na psu rana na psu i zarasla.
Ipak, nešto je krenulo kako ne treba, iako je rana zarasla, Linda nije bila dobro. U međuvremenu su je zavoleli i moji roditelji, pa je tata predložio da je on odvede kod veterinara.
Ne znam kako to da nisam otišla i ja, verovatno je svima prećutno bilo pomalo jasno, jer se vratio sam. Mislim da sam tad prvi put videla kako moj tata, odrastao muškarac, izgleda dok mu teku suze.
Uspavali su je, nije bilo izbora. Nisam plakala. U tih nekoliko meseci bilo je
događaja za deset godina, bilo mi je previše. Otišla sam, ispričala ostalim devojčicama, nisam se raspala, sve je bilo ok.
To ‘sve ok’, raspakujem polako sve ove godine.
Nedavno sam našla pisma koje je jedna od devojčica iz ekipe, Jelena (tada sedmi razred), pisala mojoj sestri koja je bila dosta mlađa od nje (treći razred). Pisala joj je svakodnevno, dok je moja sestra ležala na dečjoj
klinici u drugom gradu. U pismu piše da su njih četiri tog dana jednoglasno izabrale mene za zvaničnu vlasnicu Linde, jer je samo jedna mogla biti to na papiru. Sve smo je jednako volele, ali one su izabrale mene, čija je sestra bila u bolnici.
Potisnula sam, verovatno sam mislila da je zaslužujemo sve. Negde na površini, bilo mi je mučno što mi ukazuju pažnju. Danas, 32 godine kasnije, znam da me je bolelo to što mi je sestra u bolnici (prošlo je dobro), a događaji koji su tome prethodili doprineli su da se osećam krivom. U vremenu devedesetih, ja sam izgledala kao savršeno funkcionalno dete. Ipak, ne znam da li sam ikada pokazala drugaricama zahvalnost za veliki prijateljski gest. Ovo pismo kao da je putovalo 32 godine da mi da zagrljaj koji nisam mogla primiti na vreme, ali zato jesam sad i to je važno.
Bila je kao izlivena iz jedne boje u bezbroj nijansi. Zbog toga sam volela da je gledam, gledala je i ona mene, kao da razgovaramo, sve smo se razumele. Kasnije sam shvatila, ona je mađarska vižla u telu jazavičarke. Ali tada, ona je za mene bila zlatna lavica s kojom sam kao junakinja gazila kroz neshvatljivu džunglu događaja i pomogla mi da ne izgubim poverenje u život, prijateljstvo i pse lutalice.
No Comments