Kada sam ostala u drugom stanju prvi put pre deset godina, na umu sam imala samo jedno ime – žensko ime Sofija. Ništa i nikog više. Ubeđena sam bila da nosim žensko dete, jer kako bih se ja, ženstvena devojčičanska devojčica, pobogu, ikako povezala sa muškim čeljadetom.
Sve do prve kontrole koja je garantovala otklanjanje polne sumnje ja sam imala zacementiranu ideju da mi stiže moja Sofka. A onda je udarac realnosti objavio da u meni čuči predstavnik svega što mi je strano i daleko. Ispostaviće se u bliskoj budućnosti da nisam imala ni najmanjeg razloga za brigu, dečak me je naučio svemu što je trebalo. Ali kako nemam sposobnost predviđanja, nisam mogla znati unapred, pa prirodno – brinula sam brigu.
Druga pomisao bila je ime. Sofiju ne dobijam, pa je svakako bilo manje važno da sama biram svom detetu doživotnog vokalnog saputnika, odluku prepustih svom fizičkom saputniku. Muž bira Mihaila kao omaž svom voljenom deki koga ja, nažalost nisam upoznala. Dileme nije bilo, bar je jedna nedoumica rešena za tren oka.
Dekadu kasnije ja dobijam svoju priliku da zasijam.
Jedan težak splet okolnosti me odvaja od mog omiljenog imena. Sofija, moja sestra od strica, seli se među anđele, kakva je sama i bila, sa svojih malih 13 godina, a ja ostavljam da uspomena ostane netaknuta a ime njeno da nam se smeši sa zvezdanog svoda.
A ja sam za bebu imala da izaberem od mnoštva lepih imena što se činilo kao prelak posao. Miona, Mila, Vasilija, Hana, Tamara, Teona …ništa nije zazvonilo. Nemoguće, pa na to sam čekala deset godina.
Bio je 13. novembar i u našem domu filmsko veče, gledali smo sjajan film Lil Lil Krokodil. Puni lepih utisaka od filma pošli smo na počinak ali je takođe filmski moj vodenjak pukao i beba pošla na velika vrata deset dana ranije pre najavljenog termina. Luda vožnja od porođaja podsetila me je koliko su žene iskonski fascinantna bića, a uz sjajne doktore i sestre epilog je bio srećan kraj. I početak.
Uprkos strahu sve vreme verovah u dobar ishod, a onda mi je sinulo.
Vera. Ona me je održala, umirila i sebe nametnula kao jedino ime za devojčicu koje je imalo smisla u tom trenutku. Hvala joj, ja nisam morala da bijem glavu. Vera je sve umesto mene odradila, ja sam samo malo pripomogla.
No Comments