Dve uspravne ružičaste crte na testu za trudnoću nisu bile u mojoj natalnoj karti u 20. godini mog života, ali je test takvog rezultata ipak bio meni u rukama avgusta 2013. godine. Srećom, sa istim i dovoljno (ako ikada može da bude stvarno dovoljno u tim malim godinama) vremena za razmišljanje da li sam ja spremna da se upustim u životnu avanturu zvanu – roditeljstvo. Uz podršku partnera koji je u tom trenutku obišao par krugova oko Sunca više od mene, rekli smo da, ni ne sluteći kakav nas ringišpil čeka.
Možda zbog našeg manjka iskustva i predznanja o svemu što predstoji, mi bejasmo najbolji kandidati – veliko prazno platno za crtanje i sveža glina za oblikovanje. Počeli smo doslovno od nule, precrtavši sve dotadašnje planove.
Kompenzacija za početno neznanje došla je u vidu najposlušnijeg i najlakšeg nam potomka za održavanje u životu, knjiški primer besprekornog čeljadeta. Išlo je od samog početka podmazano, koliko to može u datim okolnostima da klizi, jer je naše mladunče spavalo po celu noć, boginje, zuboizlaske i prateće zavrzlame preležavao/odboljevao u idealnim rokovima, nikad nije ostvario moj najveći strah iz detinjstva – da mi se dete valja u prodavnici (čitaj: tantruma, ako možemo da ga posrpskimo), niti na bilo koji način učinio da nam se kao roditeljima zažare obrazi.
Kada nam je Idealni (pu, pu) stasao dovoljno da shvati da mu je dosadno samom u sobi, za početak smo ekipu proširili ženkom džek rasel terijera kojeg smo dobili na poklon. Međutim, naslednik je i dalje osećao manjak podrške u vidu mlađeg brata, sestre. Zajedno smo odlučili da je vreme.
Ali ovaj plan nije hteo da sarađuje. Skoro dve godine pokušaja, tresiranja i stresiranja utvrdilo nas je u ubeđenju da stvari opet nisu skroz u našoj kontroli, ni konci nam u rukama.
Dodatno, zbog stresnog radnog okruženja i nezadovoljstva na tadašnjem radnom mestu, anksioznost je rasla a vreme stavljalo ruke oko vrata jačajući stisak. Usudih se prvo da pođem za zovom srca koje je na jedan oglas za posao pojačano zaigralo. Glava se rasteretila, nova karijera postala opsesija i izvor dopamina i serotonina na dnevnoj bazi. Šest meseci na toj poziciji delovale su kao da sanjam.
A onda se na javi ukazaše ponovo one dve ružičaste crte sa početka priče. Svaki dalji pokušaj planova prekinut je malom porukom od doktora da ovog puta mora da se miruje kako bi se sve završilo u najboljem redu. Deset godina kasnije, prvenac dobija pojačanje krajem ovog Novembra.
Ja dobijam podsetnik da dugoročne planove rasparčam na dane, nedelje, eventualno mesece, da budem uvek prisutna i uživam korak po korak. Šta će naredna dekada doneti, ostavićemo efektu iznenađenja da nas rasturi kao po običaju.
No Comments