Bilo je to sunčano martovsko popodne, sedela sam sa najmlađim sinom u dečjoj sobi, ubacivala klikere u drvene tunele, mjaukala, lajala, razmišljala o ručku koji nisam stigla da napravim, o masnoj kosi, o prehlađenom starijem sinu koji spava u susednoj sobi i o tome kako neću stići da uradim puno stvari koje sam planirala tog dana jer sam trenutno potrebna da budem samo jedno: keva.
Sa drugaricom sam razmenjivala reči podrške i fotografije naše trenutne kućne situacije. Ona je na fotografiji bila sa umornim detetom na grudima koje spava, a ja sa slinavim detetom u krilu kome je jako potrebna moja blizina i prisustvo.
Zapitala sam se šta ostale keve rade. Da li uspevaju danas da skuvaju ručak, popiju kafu, izađu u šetnju, pomaze dete, jave se komšiji, plate račune, počupaju obrve, odu do prodavnice, budu dobre detetu, ali i sebi. Pitala sam druge keve i one su mi odgovorile.
Ovako izgleda jedan dan keve.
Dan je ispunjen maženjem
i druženjem.
Snovima
i avanturama.
Brigom o sebi
i drugima.
Negom tela
i duše.
Istraživanjem boja, tekstura
profesija i frizura.
Dan za porodicu
kuću
prijatelje i hobije.
Dan kada treba da potapšeš sama sebe po ramenu i pojedeš to parče torte jer si zaslužila! 🙂
Hvala svim kevama koje su poslale fotografije i dozvolile da ih objavim 🙂
Facebook komentari
No Comments