Ana Đurić, Konstrakta – Ja sam sama sebi OK

Fotografije: Tamara Zidar

Na sceni je Konstrakta, Konstra, racionalno-emotivna diva iz Zemlje Gruva. Zajedno sa Zoe Kida, suvereno vlada Gruvlendom, zemljom u kojoj svako ko želi da živi i radi, mora da bude srećan. Po profesiji arhitekta, po vokaciji pevačica i tekstopisac, Ana Đurić je i super keva Nikole 7 i Lene 5.
U kućnu posetu, na opušteno žensko druženje svaka je krenula u svom stilu. Tamara u svom cool izdanju  “ja sve to radim malim prstom leve ruke” sa bebom Martinom i foto opremom i ja, Kata Granata, sa sve tangama i šminkom koju nikad ne praktikujem. Ne moram ni da vam kažem da sam ja baš, baš veliki Konstrin fan. Obećala sam da ću joj na nekoj svirci baciti brus na binu, samo da mi javi veličinu.

Konstra nas dočekuje u opuštenom, moglo bi se reći, original keva izdanju, dok zavija gibanicu. Nonšalanto podignuta kosa, letnja maksi haljina, iznenađujuće vitka i nasmejana nas prima u svoj dom na Novom Beogradu. Gleda naš trio za Rio sa osmehom i nevericom, ali Martin je previše sladak da je ne šarmira. Kafica, grickalice, igračkice i sve liči na uobičajenu scenografiju svakog kružoka by keva. Iz prve sam kupljena, njenom prirodnošću, živahnim plavim očima i beskrajno slatkim štreberskim naočarama.

Pretrčavamo teme spontano, vidim da od “intervjua” nema ništa. Nikola je krenuo u prvi razred, upravo ga je odvela u školu, dok je Lena još u vrtiću. Imamo dva sata na raspolaganju za ćaskanje. Raspitujem se kako je sve proteklo, ko je više bio uzbuđen, ona ili prvak. Kao i većinu odgovora posle toga i ovaj smeštam u kategoriju “opuštena keva kojoj se sve dešava u pravom momentu na pravom mestu”. Ni traga od onih, na ivici nervnog sloma, preopterećenim mamama. Raspredamo o vrtićima, državnim, privatnim, o značaju izbora učitelja. Slažemo se oko toga da je obilaženje škola u potrazi za “najboljim” učiteljem nametnut trend i da nema pravila oko toga kako će ga dete prihvatiti. Nekad je u redu prepustiti se i okolnostima, jer život nije unapred spremljeni scenario.

Dok je Tamara fotka, pazim da Martin ne oglođe autić i šaram pogledom po sobi. Na vidnom mestu, su okačene Nikoline medalje iz šahovskog kluba. Konstra ga opisuje kao dečaka zavidne koncentracije, dok za Lenu priznaje da je prava devojčica. Đuskanje, pevanje, krpice i sve što mama radi joj je interesantno, dok Nikolu to sve smara.

Na pitanje o razlici u gajenju sina i ćerke, odgovara:

“U našem slučaju, a mislim da neke od ovih stavki primećujem kod mnogih žena i mnogih muškaraca (feministkinje će sad da bace hejt):

• Ona je empatična, a on skoncentrisan uglavnom na svoje potrebe.
  
• Ona zna da prepozna i opiše kako se oseća i šta je uzrok tome, njega emocije preplavljuju i ne zna da ih artikuliše.
  
• U novim situacijama, ona reaguje brže, on snima dok ne bude sasvim siguran o kakvoj postavci je reč.
  
• Ona ne zna odakle je došla ni gde je levo, on ima dobru orijentaciju u prostoru.
  
• On razume brojeve, ona teško.
  
• On ima jaku koncentraciju i memoriju, pamti podatke, ona pamti melodije, itd.”

Da li bi menjala nešto u vaspitanju svoje dece?

“U dosadašnjem skromnom iskustvu, bilo je situacija u kojima sam se pitala – da li je ovo njegov/njen karakter ili faza? Da li sam pogrešno reagovala a da nisam razumela njihovu potrebu, i sad je sve otišlo nepovratno dođavola, pokvarila sam nešto? A taj strah se prenosi na decu, utiče na njihovo samopouzdanje. Jer deca nisu strana bića sa druge planete, mali manipulatori ili masa koju ćemo mi da uobličimo i slično. Stvar je mnogo jednostavnija, samo ako uzmemo ozbiljno i sa poštovanjem njihove potrebe. Dakle, žao mi je svake situacije u kojoj je moj strah prevladao potrebe mog deteta.

I drugo, manje bitno ali iscrpljujuće – potcenila sam značaj navika. Mnogo bih vremena i živaca uštedela da sam na vreme počela da ih učim: pokupi igračke iza sebe kad završiš igru, ujutru se obuci, doručkuj pa sve ostalo, peri ruke, obriši dasku, obriši šolju, cipele na mesto…”

Priznaje nam da razmišlja o trećem detetu ali “nedostaje” joj još malo hrabrosti. Raspitujemo se o maloj razlici između Nikole i Lene, godinu i po dana, i da li joj je bilo teško u tom najranijem periodu. Neočekivan odgovar sa sve sleganjem ramenima:

“U stvari ne, nije mi bilo teško, bili su super bebe, posebno Lena.”

Koristim priliku da je pitam kako je tekla odluka o stvaranju i širenju porodica. Odgovara da se zaljubila u svog muža tako i toliko da je odluka došla prirodno kao neizbežnost. Želela je sa njim decu bez obzira na sve.

Kada nema obaveze, svirke sa Zemljom Gruva, Konstra je mama posvećena deci i mužu. Bez baka servisa, samo sa ponekim deka uskokom, sve oko kuće i dece, završava sama. U momentu kada je shvatila da ništa izuzetno ne možeš napraviti radeći četiri stvari odjednom, svesno se odrekla arhitekture zarad muzike i porodice.

Okosnica našeg razgovora je njena iskrena i nerazblažena potreba za finansijskom nezavisnošću, “Nisam tako vaspitavana”, objašnjava nam trenutnu situaciju, opštu neizvesnost finansijske strukture kada se baviš muzikom u ovoj zemlji. Materijalna stabilnost i nagrada ne dolaze lako, bez obzira na vidljiv trag koji ostavljaju na našoj muzičkoj sceni.

Opisuje nam kako je ponekad teško uskočiti u pop star personu koja se šeta i slika na crvenom tepihu Storija dok je mislima kod kuće sa klincima i prsti joj smrde na luk od pravljenja ručka  🙂. Na pitanje da li joj je nešto nedostajalo iz života pre dece, odgovara da joj izlasci nisu falili, želela je da to vreme dok su bili mali posveti njima, a i nastupi sa bendom su joj dovoljna egzotika.

Zgrada u kojoj Đurići trenutno žive projektovana je da poseduje zajedničke terase, galerije. Ana za komšiluk tvrdi da je najbolji moguć, da se redovno druže u tom zajedničkom prostoru, da decu može da pusti same na igranjac, jer ih uvek neko pazi, što je retkost u velikom gradu.

Za kraj nam pušta radnu verziju novog spota. Iako sam počastvovana i iznova iznenađena njenom pristupačnošću, dok gledam prve kadrove, smotano izgovaram “pa super”. Kritički kliker se sporo valja dok pokušavam da upijem za par minuta, zvuk, tekst, moćne usporene kadrove, ambijent… Uspeli su definitivno da naprave nešto sveže i drugačije.

Za kraj je ispitujemo o omiljenim knjigama, piscima, muzici koju trenutno sluša:

“Nije lepo reći, ali trenutno čitam samo nedeljnike, subotom prepodne uz kafu. Čitam fejs 🙂 a znaš šta to znači po vertikali i po horizontali. Pre godinu dana su nam ukrali kola, što me je bacilo u GSP, i desio se neočekivani benefit iz svega toga – čitam na miru, u busu. Tu mi je posebno inspirativno okruženje pa trenutno čitam Mašinu i Prezupč, pa presečem sa nekim videom Petra Vasića, pa malo live izvođenja na YT kanalima poput La Blogotheque, Like a version, Tiny desk concerts i slično. Poslednji roman sam pročitala pre šest meseci “Pokoravanje”. To me je zbunilo. Gledala sam “True Detective” drugu sezonu i nije me pukla kao prva, ali to smo već znali; “House of cards”, “Game of Thrones”, “Hirurg”…

Ovog leta smo slušali Benjamin Clementine, Damir Avdić, Leonard Cohen, Queen, Tinariwen, Lianne la Havas, Mark Ronson, Luke Black, ne mogu dalje da se setim.”

Kako teče tvoj proces inspiracije i pisanja? U koje doba dana pišeš pesme?

“Pišem retko. Pišem sporo. Vrtim se oko svake reči. Čak, to nekad traje toliko dugo da pesma krene od jedne emocije koju kasnijem razvijem u nešto drugo, jer sam, pobogu, i zaboravila odakle sam krenula.
Pišem uglavnom u nekoj gužvi jer se tu bolje zašetkam u sebe.
Inspiracija za pisanje je život, naš život. Stihovi su svuda. Evo na primer juče u autobusu jedna ženska:

“Kasnim jebote kasnim
Gde god da krenem kasnim
Brate nisam normalna”.

Za mene su to stihovi.”

Kako se odmaraš?

“Kad god ne brinem ja se odmaram. Mislim da bi me sada odmorio dobro plaćen posao. Šta bi to moglo biti? 🙂 Obavezno dnevno popijem sama kafu u nekom kafiću negde usput. Ali sama.”

Da li bi menjala nešto na sebi i šta bi to bilo?

“Ja sam sama sebi ok. OK mi je što mi se tresu butine i nemam sise, ni dupe više nemam.
A u sebe bih dodala malo seratonina. nekad i malo više. I često sam preozbiljna i patetična. Tu treba nešto ozbiljnije od seratonina.”

Kako se razlikuje tvoj odevni stil za scenu od onog svakodnevnog, privatnog?

“Generalno, garderobu za scenu nosi Konstrakta. Da se razumemo, sve je to skrpljeno iz vintage shopova, sa Kalenića, sve za 300, H&M – ova i slično. Ponekad bljesne i nešto fensi.
Kad Konstrakti dosadi ona to da meni.”

Koju bi super moć volela da imaš?

“Pod jedan, da se ubacim u tvoje cipele, a ti u moje, pa da skratimo priču i nesporazume.
Super moć je i kad zabavljaš ljude, kad imaš debele živce ili kad si zadovoljan.
Supermoćna bih bila da zaradim brdo keša. A ako ćemo da se baškarimo, volela bih da imam više inkarnacija ali ne na smenu, nego paralelno.”

Koji je to savet koji bi dala drugoj mami?

“Ne znam. Ne usuđujem se da pametujem pošto su mi deca relativno mala, nisam još okusila čari puberteta.
Možda to da ne zaboravi ni u jednom trenutku da je njeno dete biće za sebe, da je to tuđ život i da poštuje izbore svog deteta. Možda i to da zbrine sebe, da vodi računa o sebi da bi mogla da ima emotivno stabilno dete.”

Ko je za tebe keva?

“Keva je spremna. Keva neprimetno nadzire. Keva razume.
Ili
To bi bila očekivana sila koja rešava stvar!
Ili
Kad zagusti, keva!
To nije obavezno majka, to je žena pored koje se osećaš sigurno.”

Koliko je sati dok odgovaraš?

“Odgovor je uvek kasnim, koliko god da je sati.”

Može neki selfi?

Ispričaj nam neku izmišljenu priču koju pričaš deci za laku noć:

“Relativno dugo smo razvijali ovu priču, svo troje. Ja držim neki kurs, a Lena i Nikola uskaču. sve je naravno  inspirisano junacima iz knjiga i crtaća. U to vreme, Nikola je bio opsednut “Angry birds”- ima i to nam je okosnica ove sezone čiji ću detalj da prenesem…nije baš sređeno, ali otprilike ovako:

U toku su pripreme za veliki karneval trotineta. Karneval se održava na planeti 30 u vreme jednomesečnog primirja između ptica i svinja. Primirje je nedavno potpisano na Sivoj planeti gde je uvek šest sati. To je jedino mesto u svemiru gde se zaključuju primirja, sporazumi, razmene, i to samo u prisustvu Neutralnog Stvora.
Dok su trajale pripreme, šef laboratorije na Zemljinom mesecu, svinja Mitens, javlja Vavoju, žutoj ptici, komandantu najvećeg svemirskog broda ljutih ptica, da se desilo nešto strašno –  ukradeno je jedno dijamantsko jaje!

Jasno je da dijamantsko jaje nisu ukrale ni ptice ni svinje jer je jednomesečno  primirje u toku. Ali ko bi to mogao biti? Jedno je sigurno, ako dijamantsko jaje ne bude vraćeno u najskorijem roku, ravnoteža svemira bi mogla da bude ozbiljno poremećena.

Komandant Vavoje sastavlja ekipu istražitelja koji će raditi na ovom slučaju – svinje Jens i Hans, koala Blinki Bil, mala brza ptica Lorkor i njegov prijatelj Norkor, kriptograf. Za početak, ova družina odlazi pravo na mesto zločina – na planetu Ptica dugih vratova.

….nastaviće se :)”

Dva sata je prošlo kao 10 minuta. Gibanicu nije stigla da napravi, ali su dve keve i jedan frajer u postajanju pečeni njenim šarmom.

Facebook komentari